Mart je mesec obeležavanja godišnjice kada je čuveni subotički brend “The Fruit” postao član najpoznatijeg vodećeg svetskog proizvođača napitaka, koji neguje radost življenja.
Ove godine dva poznata brenda proslavljaju 15 godina zajedničkog života.
A u novembru 2021., tačnije 15.11. će naš “The Fruit” proslaviti četvrt veka postojanja.
Kako je „The Fruit“ ušao u moj život?
Studirala sam i diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Subotici na marketing smeru. Diplomski rad je bio posvećen spoju prakse koju sam stekla zahvaljujući radnom iskustvu od tri godine (1998-2001), do tog završnog rada, u poznatom subotičkom preduzeću. Rad je bio zanimljiv, uzbudljiv, naukom vođen. Bilo mi je jako važno da se zaposlim u preduzeću gde ću spojiti svoja teorijska znanja, životni stil vođen zdravim navikama, koji sam negovala, kao i veliku ljubav prema marketingu u praksi.
Naslov završnog rada je bio vrlo ozbiljan: „Istraživanje ponašanja potrošača u funkciji unapređenja prodaje NeXt premium sokova u flašici od 200 ml“.
Kao student marketing smera, imala sam ogromnu sreću da su naši profesori organizovali promociju svojih uspešnih diplomiranih ekonomista, koji rade u praksi. Tako je jedno popodne, na Fakultetu, bilo posvećeno dvema damama koje su radile u poznatoj subotičkoj fabrici za proizvodnju sokova i alkoholnih pića. U imenu ovog preduzeća nalazio se naziv našeg grada. Ove dve divne dame su te 1997. godine prezentovale novu liniju voćnih sokova, kao i novo ime preduzeća za koje će se tek čuti kasnije u medijima.
Sećam se i čuvenog TV promotivnog spota —the Fruit. U tom trenutku mi je bilo jasno da želim da moj prvi posao bude u ovom timu. Nisam znala baš kako ću tamo zavšiti, ali sam znala da je to od tada moj fokus i cilj.
Život mi je namestio od tada 3 lepe šanse za posao. Prvi je bio- lični trener žena vlasnika četiri najperspektivnija brenda u Subotici, zatim sajamski nastup za jedan od ta 4 brenda, treći istraživanje sprovodeno među srednjoškolcima za modni brend u Subotici. Izabran je slogan za brend, a zauzvrat svaki učesnik u anketi je dobio vaučer za popust u butiku.
I jedan dan u avgustu, za mene sjajne poslovne 1998., mi je jedna od mojih klijentkinja, kao personalnog trenera aerobika, ponudila upravo šansu da postanem član marketing tima, koji kreira i razvija brend „The Fruit“.
Bio sam referent publiciteta časopisa „Savremeno pakovanje“ od l. januara 1966. godine. Nije bilo proizvođača ambalaže a da ga nisam posetio: papir, karton, staklo, plastika, metal, pluto… Tu su već bile i posete ino proizvođačima mašina i materijala, štamparskih boja i drugih grafičkih materijala. Sajmovi papira i drugih ambalažnih materijala i mašina za štampu i za pakovanje: Keln, Diseldorf, Minhen, Pariz, Milano i proizvođači iz svih mogućih država. Dosta sam pisao o svemu tome. Kod nekih, odlazio sam sa izmišljenim i objavljenim oglasima, jasno konkurentskih, a posle dobijenih pravih narudžbina odlazio kod onog prvog i pokazivao oglasna rešenja ovih drugih. Grafički urednik bio je grafička legenda Đorđe Prudnikov a ja sam bio inicijator, koncepcioner i tekster. Bili smo uspešan tandem a klijenti više nego zadovoljni.
Da bi se bolje razumelo, tada nije bilo samoposluga, pogotovu ne supermarketa i slično i proizvodi upakovani u ambalažne materijale. Od starih novina trgovac je pravio „fišeke“ i tu je sipao ono što ste čitali sa spiska nabavke. Trgovac je stajao iza tezge a iza njega roba, najčešće u rinfuzi, a kupac ispred tezge.
Mi smo, na neki način, menjali svet.
Već sam navodio imena mojih najboljih učitelja: Novice Vučetina i Mirka Markovića, obojica diplomirani ekonomisti (po sadašnjem – tada se to drugačije zvalo). Bili su sjajni poznavaoci međunarodne prakse jer su se služili i francuskim, i italijanskim, i nemačkim jezikom, čije se teorije o ekonomskoj propagandi i publicitetu u mnogome razlikuju. Jasno, i engleskim, tako da su mogli izvlačiti komparacije, počesto adekvatnije u korist našeg podneblja i mentaliteta u odnosu na tržište SAD, izvorište teorije marketinga ali iz njihove, američke dioptrije.
Obojica učestvuju u stvaranju UEPS-a i vodeći su autori stručnih članaka u glasilu i na kursevima. Možete li da zamislite da se, 1961. na jednom od seminara, izučavala psihologija u ekonomskoj propagandi. I da je bila skripta napisana na tu temu.
Zašto ih posebno izdvajam. Nikada ih nisam pitao, niti su oni o tome govorili. Pretpostavljam da su oni inicijatori mog izbora na mesto glavnog urednika periodičnog časopisa „Ekonomska propaganda“.
Zbog izrazitih nesuglasica koje, na momente, poprimaju i političke konotacije između istovetnih udruženja Srbije, Hrvatske i Slovenije zbog načina formiraranja i sadržaja rada SEPJ-a, Saveza ekonomskih propagandista Jugoslavije (inicijativa iz Beograda i Sarajeva protiv koje su energično protiv Hrvatska i Slovenija), dolazi do prekida i u izdavanju glasila UEPS-a „Ekonomska propaganda“.
Na sednici UO UEPS-a (predsednik Dragan Karišić, direktor preduzeća za ekonomsku propagandu i publicitet FORUM, osnovanog aprila 1948, inače po struci građevinski tehničar), imenuju me za glavnog urednika „Ekonomske propagande“, bez mog znanja i pristanka. Odgovorni je Radmilo Dimitrijević, generalni direktor preduzeća OBLIK, potom EKONOMSKE PROPAGANDE. Tih godina u Jugoslaviji (šezdesetih) posluje oko pedesetak specijalizovanih preduzeća, zavoda i instituta na poslovima ekonomske propagande, publiciteta, opremanja štandova po sajmovima, kreiranje i proizvodnja ambalaže, poslovne galanterije (poslovnih poklona naročito uoči novogodišnjih praznika – Božić i Srpska nova godina su reči koje se izgovaraju u tišini ali se, uveliko, dele poslovni pokloni različitih vrednosti). Zidni kalendari postaju vrhunac produkcije, počesto na svetskom nivou (Industrija kablova Svetozarevo (sadašnja Jagodina); JAT; Energoinvest, Sarajevo; Iskra, Kranj; Gorenje, Velenje; sve veću pažnju izaziva farmaceutska industrija: Galenika, Pliva, Krka, Lek. I pored očitog i naglog razvoja ekonomske propagande (setite se Uredbe Vlade FNRJ iz 1953. o kojoj sam često pisao), najveći novac prave izdavači poslovnih (privrednih) adresara. Njih čak šesnaest iz skoro svih krajeva u Jugoslaviji. Da bih vam dočarao sintagmu „najveći novac“, najuspešniji izdavač bio je beogradski „Privredni pregled“. Do tada poznat po jedinim dnevnim poslovnim novinama istoimenog naziva u državi. Započeli su u jednom podrumu zgrade nekadašnjeg „Jugoeksporta“ na Trgu republike, na skretanju ka Makedonskoj. Završili su u velelepnoj zgradi u Maršala Birjuzova ulici, na izlasku iz tunela ka Zelenom vencu. Pored velelepne i visoke zgrade, montirana je najsavremenija štamparija sa rotacionom štampom pomenute novine (sa dnevnim tiražom od desetak hiljada primeraka).
Neko je shvatio da to ipak nisu ekonomska propaganda i publicitet koji su potrebni jugoslovenskoj privredi a sve više se priča i o marketinškim istraživanjima i Kongresu „Esomar“ u Opatiji, kada se koristi pozitivna klima i osniva JUMA, Jugoslovensko udruženje za marketing.
Da se ne ponavljam. Jednog dana pozvan sam kod generalnog direktora OBLIKA, druga Radmilo Dimitrijevića. Bez mnogo reči, pruženo mi je rešenje o postavljenu za glavnog urednika glasila UEPS-a, „Ekonomska propaganda“.
I, evo, pedeset je peta godina kako, skoro pa dnevno, pišem.
Ponekad se posvađam sam sa sobom, da šreskočim ponešto. Da se napravim da nešto nisam video, čuo, pročitao. Da ne iznosim svoje opservacije – pozitivne ili negativne, nebitno je, „kritičke boce“ a, sve češće, „žestoke ocene“.
Tešku bitku vodi Žozef sa Ivanom. I obrnuto.
OLIVERA U MOJ ŽIVOT
Kada mi se javila Olivera (Imbronović), koju još nisam lično upoznao ali sam primetio njeno ime i zanimljiv način pisanja iz širokog opusa interesovanja, kada mi je ponudila da napišem za njen medija-portal o istorijatu posleratnog razvoja ekonomske propagande u Jugoslaviji (mislim na vreme od 1945), posebno u Srbiji, ni ona ni ja nismo baš bili sasvim sigurni u šta smo se „uvaljali“.
Do sada, ko je hteo, a i vremenski stigao, pročitao je moja dva, uslovno rečeno, kazala.
Sledeći, koji pripremam, posvećen je „samoubistvu“ sve većeg broja „Advertising Agency“, čiji je broj u silaznoj putanji i u sve jačem zamahu. Taj čin ubrzavaju i mnogi koji tvrde i ukazuju da je digitalni marketing jedino rešenje razrešenja sve vidnijih problema, da je DM jedino rešenje, toliko uspešno da je klasičnu filozofiju marketinga poslao u muzej
Moje godine (osamdeset prva mi je), ukazuju da bih, ogromnom broju čitalaca Oljinog portala i marketinških poslenika, sigurno mogao biti otac, mnogima deda a ponekim i pradeda.
I ne samo zbog toga, odlučih se da napravim svojevrsnu pauzu, da pripremim i napišem prilog i ponudim čitalaštvu rukopis pod neuobičajenim naslovom: PRESEDAN.
Onda će mnogi, tako pretpostavljam, bolje razumeti „šta je pesnik hteo da kaže“, najavljujući serijal: WFA – MEĐUNARODNO UDRUŽENJE OGLAŠIVAČA. UTICAJ NA STANJE I RAZVOJ TRŽIŠTA OGLAŠAVANJA. ČIJE INTERESE BRANI.
Na IAA kongresu u Sao Paolu oko hiljadu pet stotina učesnika. Nas dvojica iz Jugoslavije. (Mario Hladnik, INTERPUBLIK, Zagreb i predsednik SEPJ-a i ja.)
Dominiraju Japanci, Kinezi i Južnokorejanci. Posle smo shvatili i zašto.
Najavljen je dolazak predsednika američke auto kompanije „Ševrolet“. Lično će prezentovati kampanju lansiranja novog tipa automobila. Azijati prepunih ruku nekih aparata za javno i tajno snimanje te prezentacije. I pored toga blok u ruci i stalno nešto zapisuju. Zbog prezentacije te kampanje, u najvećem broju su i došli.
Predsednik „Ševroleta“ od organizatora dobio (kupio) onoliko vremena koliko mu treba da uspešno prezentuje kampanju – od ideje do realizacije. Mislim da je trajala dugo, skoro dva puna časa.
Muva se ne čuje! Tehnika i tehnologija prezentacije kao osmo svetsko čudo. Svemirski brod.
Japanci, Kinezi i Južnokorejanci sve zapisuju, snimaju, šapuću. Kada se vrate u svoje kompanije ili agencije (u jednom momentu, samo u Pekingu blo je registrovano oko 80.000 marketinških i srodnih agencija. (Izveštaj Ivana Stankovića kada je bio na studijskom putovanju.) Mnogi računaju da će Ameri, sebe radi i samohvale, mnogo toga saopštiti što će oni moći da iskoriste u konkurentskoj utakmici. Kod odjave prezentacije, mnogi Japanci su spremni na „harikiri“. Predsednik, mrtav hladan, sigurno znajući zbog ih je toliko veliki broj došao u Brazil, saopštava: „I, tako, gospodo, dok sam ja vama pričao i prikazivao šta smo uradili i pripremili, ovog časa na tržištu SAD počinje realizacija kampanje i prodaje. Nisam baš siguran da ste imali toliko vajde da sve snimate i beležite. Da, u holu Kongresnog centra, po izlasku iz sale, zajedno ćemo otkriti jedan od modela a naše osoblje pripremljeno je da zapiše vaše rezervacije vozila.“
To je bila sjajna prezentacija kako se čuva industrijska tajna i kako se, taktički, nadmudruje konkurencija.
Kan, Festival „Zlatni lavovi“. Projekcija preko tri hiljade TV komercijalnih spotova i filmova (tada je TV bio u trajanju do dve minute). Azijati a naročito Japanci drže u rukama male uređaje za snimanje glasova. I gledajući projekciju TV spotova, stalno se naginju i vrlo kratko nešto diktiraju.
Posle smo doznali ali i počeli isto da radimo. Dok gledaju određeni spot, „zapisuju“ ključne reči, scene, poruke, gegove … Dok gledaš i oduševiš se nečim, pomisliš da si sve ključno zapamtio. Izađeš iz sale i konstatuješ ne da ne možeš da prepričaš šta te to tako oduševilo, nego ni koji je proizvod ili usluga bilo u pitanje a kamoli slogan i slično.
Ključne reči, napomene, geg … i odmah se prisetiš. Mali zeleni rade svoje. Zapisuj! Brzo ćeš se uveriti i kako si mnogo toga više zapamtio nego što bi pomislio. Niko nije lumen!
Vratimo se na poslovni slučaj „Ševrolet“. Tada nije bilo pičeva i rad na prezentaciji od petka do ponedeljka. Nepisano pravilo je bilo da od trenutka usaglašavanja projektnog zadatka, rad agencije do prve tržišne pojavnosti ili prvog izveštaja, traje punih devet meseci.
Aleksandar Brodi, tadašnji predsednik Agencije „Y&R“ i svetski predsednik IAA, govorili su da im treba minimum trideset dana da „otkriju“ da li uopšte imaju ideju da li se, i na koji način, može razrešiti određeni problem ili zadatak postavljen od strane klijenta.
Mnogi su govorili da je to agencijski štos da bi opravdali količinu novca dobijenu za određeni posao. Kako je vreme odmicalo, sve je bilo više pristalica tog svojevrsnog elementa identifikacije ozbiljne agencije. Koliko puta vam se desilo da pomislite da ste ingeniozni – da ste došli do prave ideje, da biste, sutradan, sami sebi kazali da to i nije prava ideja i da imate bolju. Tek ako bi prolazili dani a vi ostajali pri prvobitno formulisanoj, znali ste da ste na dobrom putu da je izložite klijentu i da je žestoko branite jer ste sigurni da je to ono pravo.
Obrnuto, ako jednu ideju sutra zamenite drugom, a prekosutra trećom, zar to nije amoralno. „Uvaljujete“ ideju klijentu koji vam veruje, a vi sami niste sigurni da je izložena ideja ona prava. Vi, onda, niste ugledna agencija!
Još je veća moralna odgovornost kada nudite (potencijalnom) klijentu dve i više ideja i velikodušno mu kažete „birajte!“. A sami znate da ni jedna nije adekvatna problemu. I akcija (kampanja) prođe ali bez očekivanih rezultata. Normalno, klijent će čuvati svoju poziciju pa će izjaviti da kampanja nije bila dobra. A vi ćete, uz osmeh, odgovoriti. Mi smo ponudili dva rešenja „a“ i „b“. Vi ste izabrali „b“ a mi smo znali da je „a“ adekvatnija vašoj potrebi. Klijent, a to je i u Srbiji ozbiljan problem, mora da bude svestan da nije kvalifikovan da bira. Osim toga kada bi znao gde mu je problem, verovatno bi ga sam i razrešio.
Volim da koristim jednu snažnu ilustraciju. Vi ste lekar a klijent (pacijent) vam je teško bolestan. Uverava vas da nema para. Vi mu nudite dve varijante: aspirin i još mu napomenete koliko je jefitniji od drugog, ali je vrlo mala garancija da će ozdraviti uz pomoć tog aspirina. Neki antibiotik, koji je mnogo skuplji od aspirina, isto ne garantuje da ćete ostati živi ali je procenat verovatnoće mnogo veći. I normalno je očekivati da će se klijent opredeliti za aspirin, verujući da će ga Bog razumeti i spasiti. A vi vrlo dobro znate da Bog tu ne može ništa. I krivicu svaljujete na klijenta (pacijenta). Mnogo takvih paralela bih mogao da ilustrujem. Klijent vam se obratio jer veruje da znate svoj posao i da vodite računa o svom autoritetu jer, inače, ne biste bili na dobrom glasu.
Nekako se desilo da sam posle jasnih peripetija (može se čitati i pritisaka), kada dobijam raskid radnog odnosa (oprobanim metodama ukidanja radnog mesta u KULTURNO-PROPAGANDNU CENTRU u Pančevu gde smo, 1. januara 1963. osnovali (pokojni) Borislav Milanović (Bora Konj) i ja, OZEPIP, Odeljenje za ekonomsku propagandu i publicitet (svesna asocijacija na zagrebački OZEHA ili sarajevski OZEBIH), pružajući usluge firmama Južnog Banata. Odlično smo prihvaćeni i pravimo dobre finansijske rezultate. Jedan od značajnijih poslovnih partnera je upravo 6. OKTOBAR gde, uglavnom, štampamo ambalažu za potrebe privrede (naš industrijski i grafički dizajn) a počinjemo da im projektujemo i izvodimo štandove na sajmovima (Od Sajma tekstila u Leskovcu, preko beogradskog Sajma tehnike i prvog Sajma hemije (farmaceutskih proizvoda), do Jesenjeg zagrebačkog velesajma, kultne sajamske priredbe na prostoru ondašnje Jugoslavije.
Pritisku da me otpuste odoleva Laslo Wagner, upravnik KPC koji je na društvenim dotacijama. I njega smenjuju (uspešnu karijeru okončava u Novom Sadu kao direktor ZVEZDA FILMA), a reorganizacijom poslovanja, ukidaju Odeljenje OZEPIP. Ne znajući za sve te pritiske i kombinatorike, odlazim na bračno putovanje. Po povratku uručuju mi Rešenje o otkazu. Platio sam cenu događanja u UTVI jer je novi, čelni čovek, vrlo važan drug u opštinskim strukturama i dugo je pamtio. „Pravi“ venčani poklon, a Mirjana u drugom stanju.
Komercijalni direktor grafičkog preduzeća čuo je da sam nezaposlen i nudi mi da postanem šef prodaje. Ne znam kako je do toga došlo jer ni u jednom grafičkom preduzeću širom Jugoslavije nisu postojale prodajne službe već „prijem poslova“ preko šibera na vratima, stojeći – i kupac (naručilac) i prodavac.
Na Prvoj izložbi ambalaže i pretpakovanih proizvoda SAVROPAK 65 u Holu Doma sindikata u Beogradu, dobijamo Diplomu kao najoriginalniji izveden štand, a drugu za prvu kutiju keksa u punom koloru ikada proizvedenu (do tada u Jugoslaviji).
Pošto štampamo i časopis SAVREMENO PAKOVANJE, jednog dana upoznajem tada već slavnog i autoritativnog Novicu Vučetina, glavnog i odgovornog urednika časopisa i izvođača navedene izložbe. Posle nekoliko poslovnih susreta, dobijam ponudu da pređem kod njega i postanem urednik publiciteta. Ponuda koja se ne odbija.
Tada, uglavnom, i u Jugoslaviji dominira zanimanje „akviziter“, časni naziv posla na kome je nastala propagandna industrija u SAD. To zvanje je i danas u upotrebi, pogotovu ako je akviziter nosilac „prokure“, dokumenta koji ukazuje na obim slobode u pregovaranju sa oglašivačima. To je bila značajna prednost jer je ulivala poverenje kod naručilaca oglašavanja, kasnije i drugih tržišnih aktivnosti.
Pretpostavljam, štovani čitaoci ovog teksta (izraz koji češto koristi književnik i publicista – Basara), da mnogi od vas i ne znaju šta znači ovaj termin. To je registrovan pisani dokumenat koji potpisuje direktor firme koja izdaje zaposlenom „prokuru“ koji, tako, postaje „prokurist“ sa jasno opisanim stepenom prava u poslovanju koji se, na zahtev klijenta, smeo i pokazati i dozvoliti njegovo čitanje od strane zainteresovanog, potencijalnog ili postojećeg partnera. „Prokura“ se izdavala za izvršenje jednog – određenog posla ili na definisan vremenski period.
Kod nas ovaj drugi deo opisa, koliko znam, nikada nije saživeo. Uglavnom su se tako nazivali penzionisani vojnici i policajci kod skupljanja oglasa. Nisam siguran da je iko od njih dobio taj dokumenat „prokuru“. Bili su a i danas je tako, nagrađeni procentima od dobijenih poslova. Termin „akviziter“, kao i „komercijalista“ je nešto ružno i uveden je naziv „producent“ kao kod proizvođača američkih igranih filmova.
Manje birokratizovane firme uvele su naziv „urednik publiciteta“. Imali su malo prošireniju slobodu u pregovorima i u pokretanju određenih tržišnih aktivnosti.
Tako sam i ja, 1. januara 1966. prešao da radim u SAVREMENO PAKOVANJE na opisano radno mesto. Početkom 1968. postao sam i direktor prodaje.
Često sam o tome pisao i govorio, sredinom te godine, Upravni odbor UEPS-a postavio me je za glavnog urednika glasila „Ekonomska propaganda“. Period 1966 – 1973. moje je zlatno doba. Prvo, upoznao sam sve velikane na tržištu marketiških i srodnih usluga ne samo u Jugoslaviji nego širom sveta.
Neposredno sarađujem sa dva velikana: Novicom Vučetinom i Mirkom Markovićem, obojica diplomirani ekonomisti, poliglote i izrazito kreativni, bez obzira što je Mirko (Marković) godište moje mame. Energični, kao posebna karakteristika koja je, i dan-danas, slabije prisutna kod mnogih.
Nebrojeno stručnih članaka su napisali u „Ekonomskoj propagandi“, glasilu UEPS-a, kasnije i u „Privrednoj propagandi“. Kasnije sa promenjenim ulogama. Kao njihov učenik postajem glavni i odgovorni urednik. Imajući u vidu tehnološko-proizvodne procese, moram da kažem da su glavni urednici određene rukopise čitali po tri-četiri puta, ponekad i češće. Temeljitije nego što se čitaju udžbenici kada se pripremaju ispiti.
Prvi put kada se dobije rukopis, pogotovu ako je to proizvod inicijative autora. Da li ga prihvatiti i objaviti ili ne.
Drugi put temeljitije. Već se radi na redakciji rukopisa.
Treći put kada se dobiju otisci slogova i kada se vrši korektura i finalna redakcija.
Četvrti put kada se radi superrevizija rukopisa uoči same štampe.
Eto, o tome mislim da nikada nisam pisao, tako sam mnogo toga učio. I naučio.
Nisam siguran da li sam više naučio tako čitajući rukopise mnogih elitnih autora ili na kreativnim radionicama, kongresima, simpozijumima i festivalima, kada sam gledao „svojim očima“ i slušao „svojim ušima“, prezentacije poslovnih slučajeva. Od načina utvrđivanja problema ili realnosti postavljenih ciljeva, do primenjenih tržišnih aktivnosti i načina egzaktnog merenja ostvarenih rezultata (koji ne moraju uvek da budu izraženi fizičkim obimom prodaje, ostvarenim finansijskim rezultata ili nekim trećim merenjima).
To sam, jedva, postao u svojoj 35-toj godini starosti, što je bila vrlo retka, izuzetna pojava. Otac mi se teško razboleo, bilo je neizvesno i tražio je da mu ispunim poslednju želju – da postanem član partije. Podneo sam molbu 1973. OO SKJ sa čak tri preporuke jugoslovenskih uglednika – bilo je uobičajeno da bude jedna. Sekretara OO SKJ bunio je IAA pa još sa sedištem u Njujorku, a tek što sam član Svetskog IAA saveta i šta ću ja „tamo“. Bio je uveren da nikada neću biti primljen u SKJ. Teritorijalno, pripadao sam mesnoj zajednici a tu su, u najvećem broju, penzionisani vojnici i policajci, domaćice i studenti i oni to neće nikada prihvatiti. Kada sam podneo zahtev da mi se vrati molba sa preporukama kako bih imao uspomene na deo života, novoizabrani sekretar, inače magistar ekonomskih nauka, odlučio je da rizikuje i iznese moj zahtev za prijem u SKJ. Postavio je, po meni, strašan uslov: da se moja molba i preporuke ne čitaju jer ću, u tom slučaju, sigurno biti odbijen. On će da je prepriča onoliko koliko bude smatrao dovoljnim. Znao je čime se bavim i koliko sam tvrdoglav. Tražio sam da razmislim jer nisam mogao da shvatim da treba da se stidim svojih profesionalnih i drugih aktivnosti. Ponudio mi je sedam a ja sam tražio četrnaest dana.
Otišao sam, po pozivu, na sastanak OO MZ SKJ, saslušao najkraći mogući opis ko sam ja (sekretar je pričao manje od jedne minute). Dobio sam već pripremljenu knjižicu člana SKJ i struk crvenog karanfila. Nisam dobio uobičajenu šansu da se zahvalim na iskazanom poverenju i druge očekivane reči na vernost. Sa sastanka sam otišao pravo kod roditelja i sa knjižicom člana SKJ mahao ocu ispred nosa. (Odmah je ozdravio.) Živeo je, nakon toga, još dvadeset šest godina (1913 – 2001).
Partijski život okončao sam, svojom voljom, 1989. posle čuvene (skaradne) sednice CK SK Srbije kada je smenjen Ivan Stanbolić a sudbinu građana Srbije preuzeo Slobodan Milošević. Te godine je prestao, na užas mog oca, moj partijski život.
Zapravo, neposredno. Na nekoliko dana pre ubistva Ivana Stanbolić, lično sam mu dao saglasnost da budem njegov šef Izbornog štaba za predsednika Srbije. Bio sam spreman, ali i raspoložen da to radim.
Bio sam i šef Izbornog štaba Milana Beka u Kragujevcu na izborima 2000. Tamo je suvereno vladao SPO i Stefanović, gradonačelnik grada. Od četiri mesta za poslanike u Saveznoj skupštini, osvojili smo dva mesta (SPS i JUL), a za treće falilo nam je sedam (!) glasova.
Vodio sam i kampanju za, tada, mr Karolja Kasaša, inače generalnog direktora POTISJE KANJIŽA i ušao je među sedmoro članova Veća Republike u Saveznoj skupštini (zahvaljujući Crnoj Gori, Jugoslavija je, još uvek, formalno postojala). Te tri kampanje nisam vodio kao politički aktivista već kao marketinški poslenik.
UTVA I MOJI „NESTAŠLUCI“
Oglasna poruka je glasila: SREĆAN TI ROĐENDAN, REPUBLIKO!
U potpisu: Radnička klasa Fabrike aviona UTVA. Zaštitni znak bila je stilizovana ptica Utva zlatokrila.
Prvih dana decembra uzbuna po vertikali. Zasedaju nadležna tela u CK SKJ i SK SSRNJ do lokalnih.
Dok traju te diskusije, jedan – vrlo ugledan i autoritativan novinar u listu „Borba“, organa SK SSRNJ, ponekad većeg ugleda i značaja od partijske novine „Komunist“, objavljuje vrlo pozitivan komentar o oglasnoj poruci UTVE kao primer kako treba prekinuti sa formalizmima i „kalupima“ i neposrednije komunicirati sa građanima. Termin „komunikacija“, pogotovu „interaktivna komunikacija“ još nisu u zvaničnom vokabularu.
Prestaju diskusije i događaj se više ne spominje kao da se ništa nije desilo! Ostale su pojedine sumnje ali se samo šapuće „ko sam ja, čiju zaštitu uživam, kada sam sin običnog radnika“, provociraju tako i mene određeni ljudi širokih interesovanja.
U međuvremenu, radim(o) na izradi novogodišnje čestitke UTVE.
U nekoj stručnoj knjizi (članku?), pročitao sam da primalac (a bilo je osoba koji su dobijali na stotine i više čestitki), pamti, najčešće, tri: prvu, poslednju i najlepšu (po svojim kriterijumima. Ponekad i od beznačajne osobe pa do autoritativnih, lični kriterijum bilo je svačije pravo.)
Na tržištu se pojavljuje nov grafički materijal: karton „bindakote“ 300 g/m2, jednostranog visokog sjaja. Nove su i vrhunske grafičke boje „Kessler“. Materijal je izazovan ne samo što je nov proizvod. Grafičko preduzeće „6. Oktobar“ u Pančevu (naziv firme je određen po datumu oslobođenja grada u Drugom svetskom ratu), upravo je pustilo u rad najsavremeniju grafičku mašinu „Neobila – Athena“. Odlučujem(o) se za grafičko rešenje u crnoj boji (!). Odsjaj je bio kao u ogledalu.
Ni sanjati nisam mogao da se u partijskim i vladinim organima razmatra smena rukovodstva UTVE zbog ne snalaženja u transformaciji sa vojnog na civilni program proizvodnje. (Ruku na srce, mnogi su u Jugoslaviji na tim proizvodnim i tržišnim problemima, pali. O tržištu i mehanizmima novog načina poslovanja, ni na jednom fakultetu bilo kog profila ne uči se ni slova.
A na čelu UTVE stajao je viši industrijski tehničar (to zvanje dobijali su diplomirani učenici na srednjim tehničkim školama, sa određenim godinama radnog staža i sa položenim, na neki način, državnim ispitom (čije je gradivo više bilo ideološke nego stručne forme. Ni termini „konkurencija“, „ponuda i potražnja“ i drugi adekvatni, još nisu u poslovnom i političkom vokabularu.)
Prvi utisak, svi su oduševljeni. I komentari primalaca su pozitivni. Odjednom, kao preko noći, menja se raspoloženje. Optužen sam da sam odao državno-poslovnu tajnu (partijski ideolozi se ne spominju – oni, retko kada, javno saopštavaju svoje misli – od kritika do pohvala). Otkuda ja znam da će UTVA temeljno izmeniti proizvodni program, samim tim i rukovodeći tim. A o tome se još raspravljalo i ko je „moj izvor informisanja“. Čestitku, zbog crne boje, poistovećuju sa čituljom. Čitulja najavljuje smrt firme!
Komentator „Borbe“ – onaj isti, jadan i ne znajući „šta se iza brda valja“, pozitivnom kritikom i proglašavajući novogodišnju čestitku UTVE primerenom i uzornom, opet me spašava od javnih i drugih osuda koje su, počesto, bitno uticale na razvoj pojedinih karijera – u negativnom smislu. (Tada još nije bilo profesionalnih festivala na kojima se ocenjuju zidni kalendari, novogodišnje čestike, poslovni pokloni i slično (to će, dvadesetak i više godina kasnije, uvesti (pokojni) Dragan Kosanović u Novom Sadu koja jeste postala jugoslovenska smotra tih dostignuća).
Tog komentatora nikada nisam upoznao. Tada to i nije bilo tako lako. A i neki drugi su to pokušavali.
Svojevoljno napuštam rad u UTVI (posle tri i po godine staža). Takvi potezi pojedinaca nisu dobro vrednovani. Čak je dobijalo i atribut nevaspitanog dati otkaz firmi ili na radno mesto (što je bilo ređi slučaj). I to u periodu kada se uvode nagrade za vernost firmi (0,5% veća plata za svaku godinu radnog staža, ručni časovnici sa posvetama i slično), a druge firme nisu rado primale ljude tog morala.
Četiri godine nosio sam uniformu JRM. Dve kao pitomac, dve kao mornar. Neko je u Komandi JRM „zaboravio“ da napiše u Rešenju o otpuštanju iz pitomaca da se „ražalujem“. Mnogo mi je značio taj nečiji propust. Bio bi stražar na stražarskom mestu, a ovako sam bio komandir ili pomoćnik komandira straže, vrlo važna uloga u vojskama sveta. Jedan duži period zbog bolje pismenosti od mnogih drugih (dosta njih sam i naučio da pišu i čitaju, sastavljao sam im pisma roditeljima, ženama i devojkama ne uvek sa sadržajima po njihovim diktatima. Isto tako i čitao im primljena pisma, ali ne uvek verno kako su bila pisana). Kako smo u pitomcima svakog radnog dana imali po dva časa iz moralno-političkog vaspitanja (kao predmet prve kategorije – svi predmeti bili su podeljeni u tri), to sam, nekoliko meseci, kao vrstu specijalne ironije, bio i pisar u kancelariji Vojno-obaveštajne službe 23. Mornaričkog bataljona u Šibeniku. Posle se doznalo da sam ponekim rezervnim oficirima (uglavnom komandantima na ribarskim brodovima i trajektima i slično), a to im je bila obaveza, za balon dobrog dalmatinskog vina od pet litara, pisao predavanja i pripremao izabrane mornare koje će rezervni oficiri propitivati: prvom na listi nisam ništa govorio jer nije bilo potrebe, znalo se da ništa ne zna iz predmetnog gradiva – bilo je jako mnogo nepismenih (period 1957-59); drugog sam pripremao površno a trećeg jako. Prosečna ocena komisije, koja je pratila stepen osposobljenosti rezervnog oficira i njegovo razumevanje o društvenim kretanjima i patriotskim obavezama, bila je dobra ili vrlo dobra, dobijao je pozitivnu karakteristiku i čin više (jedna vežba – jedan čin veći). Neko me je „izdao“ jer bih vino popio sa svojim mornarima (čin desetara mi je omogućio da budem zamenik komandira voda i komandir prvog odeljenja) i nisam više bio pomoćnik oficira koji je rukovodio vojnim klubom. A to je bila velika beneficija. Nisam imao više mesto gde bih sastavljao (pisao) predavanja mnogim rezervnim oficirima, naročito kada su bile ideološke, društvene teme.
Ostala je još jedna velika enigma u mom životu. Razrešenje pitomaca vršio je, po pravilu, komandant škole. Obično je to bio oficir u činu kapetana bojnog broda (pukovnika). Kada sam, po pozivu, ušao u njegovu kancelariju i kada mi se obratio sa „vi“ i ponudio da sednem, odmah sam shvatio da će nešto da se desi, jer to nije bilo uobičajeno u vojsci, bez obzira na rod. Obično se stoji u stavu „mirno“ i sluša šta starešina govori, naređuje i slično. Ja sam seo a on je ostao stojeći čitajući mi Naredbu broj __ (tada vojna tajna!) o mom otpuštanju iz pitomaca, koju je lično potpisao komandant JRM, kontraadmiral Mate Jerković. Još je bio zanimljiviji uvodni tekst tog rešenja: „Na osnovu urgencije Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane (ne kao sada – Ministarstvo vojske), donosim Naredbu broj ____ sa ličnim potpisom druga admirala, nosioca Spomenice 1941. i Ordena narodnog heroja. (Tada nisu bili u upotrebi faksimili.) Kada mi je dato da potpišem rešenje, komandant je seo i ponudio mi piće za rastanak (a tek sam bio napunio sedamnaest godina). Inače, pre nego što je postao komandant Elektronskog centra u Divuljama (pored Trogira), bio je redovni profesor na Elektrotehničkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Zamolio me je da mu lično, u poverenju, objasnim razloge kojima sam se rukovodio da zatražim otpust iz vojne škole. Ispunio sam mu želju. Očito je održao reč – nikada nisam čuo ni jednu reč ili napomenu iz našeg razgovora. Njegovo ime i prezime i danas pamtim, ali pošto ne verujem da je više živ, ne navodim ga. Bilo bi nekorektno.
TOPLO. HLADNO. AMPLITUDE KOJE ĆE ME VODITI KROZ ŽIVOT
Kada sam došao kući, posle četiri godine odsustvovanja i devetnaesti rođendan dočekao kao civil sa odsluženom vojnom obavezom, prvo zaposlenje mi je bilo na Železničkoj stanici Pančevo-Predgrađe. Posao mi je bio utovar-istovar paketa u ili iz poštanskog vagona koji nije smeo da traje duže od dve minute. Radilo se dvanaest časova a, onda, dvadeset četiri časa, slobodno.
Majka Iva (1918 – 1988) nije mogla da me gleda kako noću idem na posao, vraćam se u jutarnje kada drugi tek odlaze na posao a danju, uglavnom, spavam. To nju je podsećalo na tatin rad u belgijskim rudnicima a, kasnije, na visokim pećima.
Ne znam kako ali, jednog dana, ubedila je oca da me odvede u Fabriku aviona UTVA gde je radio devet godina i postao i nosilac Ordena rada. U personalnoj službi pitali su me, normalno: šta znam da radim. Moj odgovor je bio: ništa. Desilo se, međutim, da je u kancelariji šefa Personalne skužbe (vrlo značajno radno mesto jer je UTVA bila i namenska industrija), bio i novoimenovani šef upravo formiranog Odeljenja za kooperaciju koji je tu bio da bi „trebovao“ potrebne radnike. Kada je čuo od personalca da nema koga da mu da, moj budući šef okrenuo se prema meni i pitao „da li znam da kucam na pisaćoj mašini“. Normalno je da je i na to pitanje moj odgovor bio negativan ali, kako je zapisao u svojim beleškama „Ćira Globus“, zlatna levica KK Radnički, kada su košarku igrali mladići visine 170-180 sm, navodno sam gao upitao „a zašto je to važno“. Kada sam dobio odgovor šta se od njegovog prvog saradnika u službi koja je baš tog dana počinjala da funkcioniše, očekuje, po Ćirinim beleškama odgovorio sam: „ako je to tako, ja ću to do sutra naučiti“.
Ćira, preneražen dobijenim odgovorom (njegove reči), okrenuo se šefu personala i izgovorio: „ovaj je luđi od mene, mogu li ja da ga uzmem“. Dobio sam najnižu platu koja je postojala u fabrici – 50 dinara/neto čas, mesečno adekvatno jednom paru cipela zagrebačke tvornice ASTRA, čiji su proizvodi bili u donjem delu tabele kvaliteta. Bilo je to 10. jula 1959.
Posle tri i po godine radnog staža u UTVI, najbolje sam kucao od svih drugih profesionalnih daktilografa kojima je to bio jedini posao. Bio sam radnik sa najbržim razvojem karijere – do prvog referenta reklame u istoriji fabrike sa platom od 132 dinara/čas, blizu visokoobrazovanim radnicima.
Aktivnije pišem od svoje trinaeste godine kada sam, zbog navodno zapaženih pismenih zadataka (lektire), izabran za predsednika Literalne sekcije Osmogodišnje škole „Dositej Obradović“ u Pančevu.
Kao anegdota a nije, kada smo došli iz Belgije u Jugoslaviju i gde nam je, zbog tatinih radnih kvalifikacija, određeno da se nastanimo u Pančevo, a to je bilo oktobra 1947., normalno, roditelji su me upisali u drugi razred osnovne škole (jer sam u Belgiji završio prvi). U prvi sam krenuo sa šest godina i to je važno zbog onog što sledi. Jednog dana upravnik škole je pozvao oba moja roditelja da obavezno zajedno dođu kod njega na razgovor. (Posle su mi rekli – mirisalo je na zlo.) Nije bio problem što nisam poznavao ćirilično pismo, već što nisam govorio srpski, više je to vuklo na hrvatski sa dalmatinskim i italijanskim rečima i žargonima. Predložio je roditeljima da me vrate u prvi razred. Da to neće biti od posebnog značaja jer ću biti sa vršnjacima i niko neće znati da sam ponavljač. Za ekser sam govorio „brokva“, za čaršav „lancun“, za prozor „finestra“, za viljušku „pijun“ i slično. Ni to nije bio problem, ali nisam razlikovao mnoga slova. Na primer „t“ i „d“, pa je tata bio „dada“, deda je bio „teta“, dan-danas se mučim sa slovima: „đ“, „dž“, „ć“, „č“, ponekad i sa „k“ i „g“, a slovo „r“ nikada nisam naučio. Pošto sam celog života ostao antisluhista, otkrio sam da je rešenje mog problema u vizualizaciji, da zapamtim kako se koja reč piše. Posle nepune dve godine predsednikovanja sekcijom, smenjem sam sa te dužnosti zbog nepoznavanja pravopisa srpsko-hrvatskog jezika (što je bila istina). Uuvek bih dobijao dvojku (tada je to bila najniža ocena) a vadio sam se na pismene i na lektiru kada bih uvek dobijao peticu, retko kada -5.
PONAVLJAO SAM PRVI RAZRED
OSNOVNE ŠKOLE
Kada hoću da se sa nekim našalim upućujući određenu poruku, pravdao bih se da sam imao problema u svom školovanju i da sam čak ponavljao prvi razred, što je istina s kojom se retko ko može „pohvaliti“. Nisam davao obrazloženje vama opisano, ostavljajući u nedoumici sagovornika(e) da li je to neka moja šala ili sam toliko glup da ni prvi razred nisam uspeo da završim.
Problem je bio u inicijativi nastavnice srpskohrvatskog jezika (tako se, tada, zvao naš jezik) da svoju ćerku postavi za predsednika Literalne družine kao moguća prednost kod upisa u gimnaziju. A ćerka je tek bila očajna kada je pravopis i maštovitost u pitanju, a pogotovu kreativnost u slobodnim sastavima. Kada je istaknuta „njena“ kandidatura, ja sam, u svojoj diskusiji, rekao da je Ljiljana (njena ćerka) nepismena i nedostojna uloge predsednika Literalne družine, bez ijednog napisanog rada a kamoli objavljenog. To što sam govorio bilo je, tek za ono vreme, prava jeres. Kao moralnu satisfakciju, u svojoj trinanestoj i četrnaestoj godini dobijam dve Zmajeve nagrade.
Po položenoj maloj maturi (gde padam iz srpskog – igra traje i dobija uzbudljivu završnicu a na popravom pravim skandal i jedva popravljam ocenu iz srpskog – sa bednom trojkom), iste večeri sedam na voz i odlazim u Pulu, gde sam već ranije, na kontrolnim pregledima i testovima (raznih sadržaja) do fizičke spremnosti, primljen za pitomca VI klase MPŠ JRM, smer „klasična elektronika“.
Odmah počinjem da pišem za novinu JRM „Plavi Jadran“ sa prilozima iz pitomačkog života, o zgodama i nezgodama sa neškolovanim starešinama (skoro svi učesnici Drugog svetskog rata, generalno vrlo niskih činova upravo zbog svog skromnog obrazovanja) ali i uočenog – više nego vidnog raslojavanje između podoficira i oficira u JNA (engleska škola). To nije bilo adekvatno kako mi je otac Marjan (član Ilegalne komunističke partije Belgije od 1935. što mu je, kasnije, priznato kao članstvo u KPJ) i član Pokreta otpora Belgije od 1939/40. (Belgija je već bila pregažena na putu nemačke vojske prema Francuskoj), govorio o radničkoj klasi, samoupravljanju, značajnoj ulozi sindikata i, jasno, komunističkoj ideologiji. Karl Marks je bila njegova Biblija.
Kada su u Redakciji „Plavog Jadrana“ sa sedištem u Splitu, informisani (upoznati) da sam, samo u jednom danu dobio, raznim povodima, dvadeset pet smena prekoredne službe (tada su starešine imale pravo da bez pozivanja na raport, izriču kazne na licu mesta – od dve do pet smena – već prema činu i položaju), što je brzo prostrujalo kao apsolutni rekord ne samo u JRM nego i u čitavoj JNA, prekinuli su dopisničku saradnju. Dnevnik u životu nisam želeo da vodim (oni koji su me stimulisali da to ipak radim kako bih se, na taj način, „praznio“, imali su druge pobude kako i zbog čega koristiti moje pisanije, a to zadovoljstvo nisam želeo da im priredim. Znao sam da je i general Koča Popović, komandant Prve proleterske brigade formirane u mestu Rudo 22. decembra 1941. i da se taj datum obeležavao kao Dan JA, odnosno JNA, vodio Ratni dnevnik (to je jedna od obaveza oficira na određenim položajima u ratnim uslovima i dan-danas kada su na ratnom položaju), obično bi ostavio dnevnik u nezatvorenoj vojničkoj (oficirskoj) torbi i negde otišao. Oficiri OZN-e bi se poveselili jer su znali da je Koča aristokratsko dete, iz bogate trgovačke porodice, diplomirao na Sorboni, španski borac i Prvoborac, pripadao raznim literalnim i drugim pokretima pre Drugog svetskog rata i brzo bi njegov dnevnik bio u njihovim rukama. Živo su ih zanimale njegove beleške koje bi satima ispisivao. Još brže bi ga vratili u torbu iz koje su ga uzeli jer im je bio nekoristan – bio je pisan na francuskom jeziku.
U svom testamentu stavio je embargo na sve svoje rukopise koji ističe 2030. Jedva čekam da se ti rukopisi prevedu i prirede za štampu i da, natenane, pročitam i analiziram šta sam znao, šta sam mislio a šta uopšte nisam znao iz tih revolucionarnih događanja i njegove uloge koje je bila atipična sve do dana njegove smrti.
Da se vratim na pisanje. Hteo sam da pišem za „Plavi Jadran“ ali oni nisu više hteli mene kao saradnika (honorari tada nisu postojali – bolje ništa nego bednih iznosa kao što su danas).
U šali volim da kažem da je kultni film „Oficir i džentlemen“ sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi, priča o mom životu. Zbog svoje tvrdoglavosti, imam i trinaest dana vojnog zatvora (2+1+7+3). Hteli su i to da mi upišu u Vojničku knjižicu (tzv. „bukvicu“) ali je, tada, jedan mladi, školovani oficir u Vojno-pomorskoj akademiji, konstatovao da u nekim vojničkim pravilima piše da se kazne zatvora do trideset dana trajanja, ne upisuju po završetku vojne obaveze. Ko zna kako bi izgledala moja sudbina i sam život da je u rubrici „kažnjavan“ upisano da sam bio vojni zatvorenik. Sada vam o svemu ovome i što sledi, sigurno ne bih pisao. A i zbog Šekspira, ne verujem da bi neko drugi na mom mestu o svemu ovome napisao i slova.
Nastaviće se u još 5 delova, i to svakog drugog dana: 31.01., 02., 04., 06. i 08.02.2021.
Olivera Imbronović: “Molim Vas napišite mi o istoriji, uspesima iz Vaše oblasti. Šta znači ta oblast za Vas? Napišite o sebi sve što bi bilo poučno za Vaše kolege iz struke.”
Tamara Cvetanović napisala je nadahnuto odgovore.
“Po struci sam diplomirani turizmolog. Po mom mišljenju, nedovoljno cenjeno i zastupljeno zanimanje u našoj zemlji, kao i nepostojanje adekvatnih radnih mesta za stručnjake u ovoj oblasti. U ovoj realnosti se krije moj lični pokretač u svetu turizma.
Još tokom studentskih dana, ukazala mi se prilika da počnem da radim u jednoj turističkoj agenciji. Naime, posle obavljene obavezne stručne prakse na 2. godini studija, dobila sam svoj prvi posao u struci. Puna entuzijazma i radnog elana, željna znanja uplovila sam iz svoje studentske sobe u Studenjaku u poslovni svet preko noći. Sledio je izazovan dvogodišnji period uz svakodnevno balansiranje između redovnih predavanja, predispitnih obaveza, polaganja ispita na vreme, “jurenja” budžeta i stipendija, i s druge strane, puno radno vreme gde sam želela da se podjednako pokažem i naučim, jer sam na svoju prvu poslovnu priliku gledala kao na priliku koja mi je pružena s razlogom i koju ne smem da propustim.
Sećam se, u to vreme, često su mi odzvanjale reči profesorke Pavlović: “Kolege, nemojte molim vas da dozvolite da vas sutra vidim kako sedite u nekoj turističkoj agenciji i radite šalterske poslove. Vi se ne školujete za to, ne dozvolite da svo znanje koje ovde steknete, ne iskoristite.”
Od tada, pa do danas, moj poslovni put je bio šarenolik, pun izazova i novih saznanja. Kao što sam spomenula na početku razgovora, na moju veliku žalost, jedan turizmolog u našoj drzavi, nema puno izbora gde bi mogao da se zaposli i ima uslove rada koje zaslužuje. Agencijsko poslovanje, hotelijerstvo, ugostiteljstvo, turističke organizacije grada/regiona/države ako imate “sreće”, ili s druge strane, bavljenje turizmologijom sa naučne strane, rad na fakultetu, srednjoj školi, ukoliko imate takve afinitete.
Bila sam rešena da probam sve delatnosti gde se moja struka može kvalifikovati. Hotelijerstvo me je jako zainteresovalo, pa sam dve godine mog poslovnog angažmana, provela u manjem garni hotelu. Mali tim zaposlenih, funkcionisanje po principu “jedne velike porodice”, rad od recepcijskih poslova do prodaje i marketinga, organizacije različitih sektora je činio da svaki dan bude dinamičan, nepredvidljiv i motivišući.
Videla sam sebe u hotelijerstvu. Takvo okruženje me je pokretalo, izvlačilo iz mene nove ideje i stvaralo dobre radne navike. Najbolji osećaj mi je pružao osmeh na licu zadovoljnih gostiju, pozitivne recenzije i visoke ocene na Booking-u, saznanje da ste nekom ulepšali i pružili lep i ugodan boravak u hotelu koji gledate kao na svoju drugu kuću.
Kada uhvatite sebe da sve svoje misli, energiju i činjenja usmerite da se vaš i posao vašeg tima završi i obavi po najvišim standardima, a pritom vas to neverovatno ispunjuje, pokreće i čini srećnim, shvatate da postajete zaljubljenik u svoj posao i da je to put kojim ste rešeni da sigurno koračate i pravi svoju poslovnu priču.
Poslovna prilika, sa kojom sam spoznala svoju novu/staru/do tada meni nepoznatu veštinu, tj. veštinu organizacije, bila je angažovanje na kreiranju i realizaciji dečijih putovanja za jednu privatnu predškolsku ustanovu koja broji više od 1000 upisane dece. Do tada, najveći poslovni izazov i kompleksna i rukovodeća pozicija u sektoru turizma, zahtevala je najviše odricanja, davanja, učenja, iskustava (kako pozitivnih, tako i negativnih), rada od jutra do sutra, prekovremenih sati i stresa. Ponosna sam što je moj projekat, letovanje mališana na more, uspešno realizovan kao prvo putovanje dece van granice naše zemlje.
U knjizi profesora Jovičića, pročitala sam da najviše zvanje koje jedan turizmolog može da ima i gde može da primeni svoja kompleksna znanja na pravi način, a da se tiče agencijskog poslovanja, jeste individualni savetnik za personalna putovanja. Željna novih poslovnih izazova, rešila sam da se oprobam i na ovoj poziciji. Prihvatila sam ponudu vodeće turističke agencije na našim prostorima za organizaciju individualnih aranžmana. Jedan zaista prelep posao, jako odgovoran, previše zanimljiv, kreativan i dinamičan. Prvi posao koji mi je pružao mogućnost da veliku većinu svog teorijskog znanja stečenog na fakultetu primenim i u praksi. Nije mi dugo trebalo da otkrijem svoj nedostatak da bih posao obavljala “po svojim najvišim kriterijumima”. Nedostajao mi je moj lični doživljaj. Moja spoznaja destinacije, kako sam je doživela, videla, osetila, koju je emociju izazvala i na kakva činjenja me je usmerila. Putovanje je za mene oduvek predstavljalo priliku za sticanje i usvajanje novih saznanja kroz upoznavanje novih ljudi, kultura, istorije, tradicije i svakodnevnih navika lokalaca i njihovog načina života. Znala sam da mi je za to potreban jedan “mali” put oko sveta. Posao koji to može da mi pruži, jeste svakako posao u jednoj od vodećih avio kompanija Emirates u Dubaiju. I eto mene na prvom sledećem Open Day-u u Crownie Plazi sa 400 ljudi koji su došli po svoj “Dream Job”, “American Dream Job” i sl. Na kraju dana, ostalo je nas pet devojaka, preradosne i poletne, sa nadom u očima i velikim očekivanjima, kako planiramo naše preseljenje u Dubai.
Kako je život pun uspona i padova, nepredviđenih situacija, iznenadnih susreta i globalnih promena, moje poslovno angažovanje u Emirates-u je posle 4-5 meseci prekinuto, usled pandemije korona virusom. Verujem da se sve dešava s razlogom i ko zna zašto je tako trebalo da bude.
Vratila sam se iz Dubaija, gde je i bilo moje poslednje poslovno angažovanje. Da li sam razočarana? Ne, nikako. Da li su mi poremećeni planovi za moje dalje napredovanje u struci? Da, jesu, ali ne mislim da je to kraj i da će me ova situacija zaustaviti. Da li su loši uslovi u turizmu u Srbiji trenutno? Jesu, ali se nadam da se i tome bliži kraj. Da li po svaku cenu moram ostati u svoj struci? Apsolutno ne.
Iz ove situacije sam naučila da nas ništa ne može zaustaviti da istražujemo, upoznajemo sebe i iskušavamo svoje granice. U Dubaiju sam ih svakako stavila na maksimalan nivo testiranja koje sam, mogu ponosno da kažem, uspešno prevazišla. Da mi je neko rekao pre godinu dana, da ću otići u drugu državu da živim i radim posao koji me inspiriše, i da će baš tada naići virus koji će napraviti pometnju na globalnom nivou i mene zatvoriti u samoizolaciji 24/7, 40 dana u stanu u “tuđoj zemlji”, daleko od porodice, bez mojih prijatelja, naravno da ne bih verovala. Ali da vratim vreme, sve bih isto uradila. Sa svojih 28 godina i osmehom na licu, radujem se budućim poslovnim izazovima koje život sprema za mene i još više sam voljna da učim, prihvatam različitosti, verujem u ljude, praštam i volim.
Trenutno sam u potrazi za poslom koji će me ispunjavati, motivisati da dam 100% sebe i gde ću ostvariti kvalitetan poslovni odnos na obostrano zadovoljstvo.”
SNAŽAN I BRZ RAST MNOGIH AGENCIJA KOJI IH JE ZAVARAO VODEĆI U PROPAST.
OD MARKETINŠKIH AGENCIJA DO OSAVREMENJENIH PRODAVACA OGLASNIM PROSTOROM U MEDIJIMA.
Dok su novinari (jasno, i reporteri) svetskog ugleda, znanja i umeća, krasili imena TANJUGA, POLITIKE, BORBE, VJESNIKA, DELA, RTB i RTZ, bili naši pedagozi i učitelji, dotle smo u Novinarskoj školi koja je funkcionisala u okviru JUGOSLOVENSKOG INSTITUTA ZA NOVINARSTVO (u Beogradu), učeni i o etici, korektnosti, proveri izvora informisanja, umeću postizanja ravnoteže između različitih stavova, posebno o izbegavanju mogućih zloupotreba izvora informisanja.
Posebno su nam govorili o neophodnoj pažnji u interpretaciji određenih pojava i događaja koji se ne mogu neposredno dokazivati, niti se pozivajući se na dokumenta kojih, u suštini, nema, te pokušati tvrditi nemoguće.
Čemu sve ovo u uvodu materijala koji ima druge neke ciljeve.
Ovde dolazimo na zanimljivu temu: u stotine i hiljada naslova udžbenika ili publicističkih knjiga, bez obzira na zemlju porekla, u ovom slučaju od reklame, preko oglašavanja do marketinga, o odnosima između oglašivača, agencija i medija, interesima svake od pojedine strane i o problemima koji su, manje-više, vidni, skoro da nema ni slova. Mnogi autori su, jednostavno, „zamoljeni“ da o tome ne „talasaju“, da ne ukazuju na, u suštini, vidne probleme pa čak i na zloupotrebe koji su, po pravilu, uvek na štetu krajnjih potrošača. U „prevodu“, kada bi se pisalo (polemisalo) o mnogim vidnim problemima na ovim poslovima, to bi uvek išlo na štetu oglašivača (proizvođača ili davalaca usluga); agencija (različitih poslovnih aktivnosti) i medija, koje se rađaju kao „gljive posle kiše“. Koji, to je bar i prostim okom vidno, računaju da će obezbediti egzistenciju, prihodujući kod nekih i do 100%, isključivo od prodaje oglasnog prostora i vremena.
Tada, dođe kao normalno, sva su sredstva dozvoljena. A čak je i u surovom sportu – u boksu, zabranjen udarac „ispod pojasa“.
O POPAJU I OLIVI
U svom prilogu „Oliva i Popaj“, deo koji je takođe posvećen tržištu marketinških usluga, nesmotreno sam najavio da ću drugi prilog (prvi je nosio naslov „Ne postoji budućnost. Postoji sadašnjost“), na ovom istom portalu (OlivellBeWorld), objaviti 30. decembra. Preključe!
„Poranio“ sam, određujući i naslov i datum publikovanja drugog priloga u nizu, u suštini, o istoj temi.
Stao u međusobnoj dilemi, da li da pišem o pojavnostima na tržištu marketinških usluga na svetskoj ili samo na domaćoj sceni.
GMA – GRUPACIJA MARKETINŠKIH
AGENCIJA KAO SMETNJA
Još uvek pamtim kako sam sprečen (na surov način i kažnjen), raspadom GMA, Grupacije marketinških agencija u okviru Sektora za trgovinu i usluge PKS, Privredne komore Srbije. Zanimljivo je kako su preostali članovi GMA odmah, promenivši pun naziv u Grupaciju agencija za tržišne komunikacije, (ne)svesno priznali da se i ne bave integralnim marketinškim aktivnostima već samo od nekih tržišnih komunikacija.
Danas je GMA, koliko sam informisan, totalno neaktivno.
Njihovom (ne)budnošću jer je to možda bio i taktički potez, prihvaćen je Poslovnik o formiranju i radu Etičkog komiteta GMA. Tu grešku nisu smeli da ponove kod usvajanja Poslovnika o radu Etičkog komiteta GMA kojeg je, posle godinu dana rada na čak osam verzija, trebalo usvojiti na utvrđenoj (zakazanoj) plenarnoj sednici.
Taj dokumenat rađen je na bazi pravila Tripartitnog EAT komiteta EU, sastavljenog od predstavnika oglašivača (po nepisanom pravilu, multinacionalnih kompanija – velikih oglašivača, (isto tako multinacionalnih oglasnih agencija) i medija (kojih je bilo, prema poslednjim saznanjima osam, jasno prema stepenu razvoja sadržaja medija). Korišćeni su i kodeksi samoregulative usvojeni od strane ICC (Međunarodne trgovinske komore čije je sedište u Parizu). Neophodno je ponoviti da je i Srbija bila jedan od osnivača ICC i da je pravni naslednik tih osnivačkih akata PKS, PRIVREDNA KOMORA SRBIJE. Samim tim, da su i za naše privrednike obavezujući svi njeni akti, i da su, u slučaju neusaglašenosti, stariji, obavezujući u odnosu na naše. Tu ne postoji kratica „ali“.
REČ – DVE O PIČEVIMA
Jedan od prvih ostvarenih zadataka iz osnivačkog akta GMA bio je usvajanje Pravilnika o pičevima, u proceduri iz međunarodne prakse, skoro sa apsolutnom saglasnošću svih članica GMA.
Donete su norme koje su trebalo da budu obavezujuće za sve oglašivače sa naših prostora o načinu odabira agencija za izvršenje projektovanog zadatka. Jasno, najviše je obavezivalo agencije o preduslovima i uslovima konkurisanja za dobijanje određenih poslova.
Nije trebalo da se čeka na rezultate njegove primene.
Na prvom raspisanom konkursu jedne velike banke međunarodnog kapitala, u tekstu koji nije poštovao ni osnovne norme što bi bilo nezamislivo u njihovim matičnim zemljama (osnivača, vlasnika), prijavile su se skoro sve naše tzv. velike agencije.
Nekoliko članica GMA, po tom saznanju, odmah su napustile članstvo. Shvatile su nemoć. Dokumenti samoregulative, nigde u svetu ne proizvode pravno dejstvo. Velike su to znale i zbog toga i nisu se protivile donošenju (usvajanju) Pravilnika o pičevima.
„Veliki“ i partijski povezani (jedno od nepisanih pravila), su bili dobro informisani da ti nonsensi ne mogu da izazovu javnost i njihovu reakciju. To je period vladavine DOS-a, naročito Demokratske partije (DS), dominantnih partija koje sve mogu. Pa i da spreče moguću medijsku buku ukoliko bi došlo do takvih intencija.
Pravilnik o pičevima ostao je mrtvo slovo na papiru.
Kada danas posmatramo i kritikujemo načine ponašanja SNS, Srpske narodne stranke i njenih koalicionih partnera, uvek imajmo u vidu da su, na našu žalost, mnoge poteze DOS-a i DS samo razradili i doveli do savršenstva.
Ako posumnjate u ove navode, uzmite spisak postojećih agencija i pregled njihovih klijenata. Možda vam bude, mnogo toga, sve jasnije.
_____________
U sledećem prilogu napisaću nekoliko reči o WFA (Međunarodnom udruženju oglašivača) i njihovom uticaju na stanje i razvoj tržišta oglašavanja.
Verujem da je to bitan preduslov da se bolje razume tržište komunikacionih pa i marketinških usluga, od sredine prošlog veka do današnjih dana. Posebno, šta je sve aktuelno kada je Srbija u pitanju.
Onda će mnogi ovi tekstovi, adekvatni uslovima ali i praksi koja vlada u Srbiji, biti shvatljiviji a moguće ocene adekvatnije.
NASTAVAK: Čim se Žozef i Ivan međusobno dogovore da li i koliko da budu neposredniji u pisanju.
podržite Žozef-Ivan Lončar i mene u želji da vratimo veru u prave vrednosti marketinga.
Ja bih volela da na proleće 2021. u maju, povodom toga, održimo konferenciju kako biste upoznali prave zvezde marketinga iz Subotice, sa Palića, Srbije, Balkana, dijaspore.
Sve ima smisla, obzirom da je Žozef u svetu marketinga preko 60 godina.
Ove godine u oktobru je bilo 10 godina od smrti Dragana Sakana, najvećeg marketing stvaraoca na ovim prostorima. Da je ostao živ 19.07. bi napunio 70 godina. Njegovi prijatelji su rekli da je bio toliko talentovan, da je stvarao za 7ricu.
Karijeru u marketingu je počeo kad sam se ja rodila 1975. Napustio nas je u svojoj 35 godini karijere, 60. godini života.
Slava mu!
Povodom 8. rodjendana mom Blogu Oli Well Be World i 22 godišnjoj karijeri, prvenstveno u marketingu, želim da napravimo najbolju konferenciju na svetu, baš ovde na Paliću.
СКОРО ПА ХИЉАДУ ПЕТ СТОТИНА
Панчево, 11. децембар 2020.
Од срца вам хвала што сте разумели моје побуде када сам, протеклих дана, одлучио да неколико пригодних речи упутим упокојеном професору, др Момчило Милисављевићу са Економског факултета Универзитета у Београду.. Радујем се не само што сте разумели већ и што сте подржали оцену да је Србија увек имала храбре, смеле, образоване, далековиде људе који никада нису крили своје личне особине. Напротив, смело су их ставили у корист свог народа на који су увек били поносни.
Тако је било и 1967, па 1968, па 1971. и у наредим годинама када група већ формираних професора од Марибора до Охрида у другим научним дисциплинама, открива један нови свет – свет маркетинга, приљежно га савлађују и своја нова знања преносе својим студентима.
И данашњи наследници професора Милисављевића, формирани на одличним основама, постају свесни и то не крију већ храбро истичу да се не може говорити о реиндустријализацији уништене не само привреде, већ да се мора почети, буквално све, испочетка. Колко сам информисан, а требало би да јесам, многи привредници су спремни да прихвате пружену руку и примењују неопходна знања о привређивању; кроз тржиште и његове механизме, кроз савремене методе управљања и руковођења, о психологији потрошача, кроз начине вођења конкурентских утакмица…
Број од вас близу хиљаду пет стотина (1.487), који сте прочитали пригодне речи поводом смрти доајена маркетишке филозофије у изворном смислу речи, јасно указује да су многи учесници на тржишту спремни за слободну тржишну утакмицу. Да прихватају да им наука, и у овој области, буде озбиљна водиља.
Одушевили сте ме. Ви, не само бројем, већ и јасно изреченим мислима и порукама.
Ovo je prva priča iz serije “Voćna ljubavna priča“. Moja ljubav traje već četvrt veka. Povodom toga pokloniću vam 25 priča.
