January 29, 2021
ŽOZEF-IVAN LONČAR
Pančevo, 28. januar 2021. (7529)
Napomena urednika media portala “Oli Well Be World”
Ovo je nastavak prva dva dela teksta “Filozofije marketinga”, autora Žozef-Ivan Lončar.
Prvi deo: “Ne postoji budućnost. Postoji sadašnjost”, objavljen 25.12.2020.
Drugi deo: “Kratkoročno pobedilo dugoročno”, objavljen 01.01.2021.
OLIVERE, OLIVE, TATJANE, MILICE, TANJE,
SNEŽANE, SNEŽE, ALEKSANDRE, SAŠE, SANJE, MAJE,
IGORI, VLADIMIRI, MIŠE, EKREMI, KAMILE(!), JOŽE…
S T O P.
PUSTITE ME DA SE ODMORIM!
„… Povlastica je budale da izrekne istine
koje niko drugi neće.“
Vilijem Šekspir
IZ BELGIJE U JUGOSLAVIJU PA JOŠ U PANČEVO
Aktivnije pišem od svoje trinaeste godine kada sam, zbog navodno zapaženih pismenih zadataka (lektire), izabran za predsednika Literalne sekcije Osmogodišnje škole „Dositej Obradović“ u Pančevu.
Kao anegdota a nije, kada smo došli iz Belgije u Jugoslaviju i gde nam je, zbog tatinih radnih kvalifikacija, određeno da se nastanimo u Pančevo, a to je bilo oktobra 1947., normalno, roditelji su me upisali u drugi razred osnovne škole (jer sam u Belgiji završio prvi). U prvi sam krenuo sa šest godina i to je važno zbog onog što sledi. Jednog dana upravnik škole je pozvao oba moja roditelja da obavezno zajedno dođu kod njega na razgovor. (Posle su mi rekli – mirisalo je na zlo.) Nije bio problem što nisam poznavao ćirilično pismo, već što nisam govorio srpski, više je to vuklo na hrvatski sa dalmatinskim i italijanskim rečima i žargonima. Predložio je roditeljima da me vrate u prvi razred. Da to neće biti od posebnog značaja jer ću biti sa vršnjacima i niko neće znati da sam ponavljač. Za ekser sam govorio „brokva“, za čaršav „lancun“, za prozor „finestra“, za viljušku „pijun“ i slično. Ni to nije bio problem, ali nisam razlikovao mnoga slova. Na primer „t“ i „d“, pa je tata bio „dada“, deda je bio „teta“, dan-danas se mučim sa slovima: „đ“, „dž“, „ć“, „č“, ponekad i sa „k“ i „g“, a slovo „r“ nikada nisam naučio. Pošto sam celog života ostao antisluhista, otkrio sam da je rešenje mog problema u vizualizaciji, da zapamtim kako se koja reč piše. Posle nepune dve godine predsednikovanja sekcijom, smenjem sam sa te dužnosti zbog nepoznavanja pravopisa srpsko-hrvatskog jezika (što je bila istina). Uuvek bih dobijao dvojku (tada je to bila najniža ocena) a vadio sam se na pismene i na lektiru kada bih uvek dobijao peticu, retko kada -5.
PONAVLJAO SAM PRVI RAZRED
OSNOVNE ŠKOLE
Kada hoću da se sa nekim našalim upućujući određenu poruku, pravdao bih se da sam imao problema u svom školovanju i da sam čak ponavljao prvi razred, što je istina s kojom se retko ko može „pohvaliti“. Nisam davao obrazloženje vama opisano, ostavljajući u nedoumici sagovornika(e) da li je to neka moja šala ili sam toliko glup da ni prvi razred nisam uspeo da završim.
Problem je bio u inicijativi nastavnice srpskohrvatskog jezika (tako se, tada, zvao naš jezik) da svoju ćerku postavi za predsednika Literalne družine kao moguća prednost kod upisa u gimnaziju. A ćerka je tek bila očajna kada je pravopis i maštovitost u pitanju, a pogotovu kreativnost u slobodnim sastavima. Kada je istaknuta „njena“ kandidatura, ja sam, u svojoj diskusiji, rekao da je Ljiljana (njena ćerka) nepismena i nedostojna uloge predsednika Literalne družine, bez ijednog napisanog rada a kamoli objavljenog. To što sam govorio bilo je, tek za ono vreme, prava jeres. Kao moralnu satisfakciju, u svojoj trinanestoj i četrnaestoj godini dobijam dve Zmajeve nagrade.
Po položenoj maloj maturi (gde padam iz srpskog – igra traje i dobija uzbudljivu završnicu a na popravom pravim skandal i jedva popravljam ocenu iz srpskog – sa bednom trojkom), iste večeri sedam na voz i odlazim u Pulu, gde sam već ranije, na kontrolnim pregledima i testovima (raznih sadržaja) do fizičke spremnosti, primljen za pitomca VI klase MPŠ JRM, smer „klasična elektronika“.
Odmah počinjem da pišem za novinu JRM „Plavi Jadran“ sa prilozima iz pitomačkog života, o zgodama i nezgodama sa neškolovanim starešinama (skoro svi učesnici Drugog svetskog rata, generalno vrlo niskih činova upravo zbog svog skromnog obrazovanja) ali i uočenog – više nego vidnog raslojavanje između podoficira i oficira u JNA (engleska škola). To nije bilo adekvatno kako mi je otac Marjan (član Ilegalne komunističke partije Belgije od 1935. što mu je, kasnije, priznato kao članstvo u KPJ) i član Pokreta otpora Belgije od 1939/40. (Belgija je već bila pregažena na putu nemačke vojske prema Francuskoj), govorio o radničkoj klasi, samoupravljanju, značajnoj ulozi sindikata i, jasno, komunističkoj ideologiji. Karl Marks je bila njegova Biblija.
Kada su u Redakciji „Plavog Jadrana“ sa sedištem u Splitu, informisani (upoznati) da sam, samo u jednom danu dobio, raznim povodima, dvadeset pet smena prekoredne službe (tada su starešine imale pravo da bez pozivanja na raport, izriču kazne na licu mesta – od dve do pet smena – već prema činu i položaju), što je brzo prostrujalo kao apsolutni rekord ne samo u JRM nego i u čitavoj JNA, prekinuli su dopisničku saradnju. Dnevnik u životu nisam želeo da vodim (oni koji su me stimulisali da to ipak radim kako bih se, na taj način, „praznio“, imali su druge pobude kako i zbog čega koristiti moje pisanije, a to zadovoljstvo nisam želeo da im priredim. Znao sam da je i general Koča Popović, komandant Prve proleterske brigade formirane u mestu Rudo 22. decembra 1941. i da se taj datum obeležavao kao Dan JA, odnosno JNA, vodio Ratni dnevnik (to je jedna od obaveza oficira na određenim položajima u ratnim uslovima i dan-danas kada su na ratnom položaju), obično bi ostavio dnevnik u nezatvorenoj vojničkoj (oficirskoj) torbi i negde otišao. Oficiri OZN-e bi se poveselili jer su znali da je Koča aristokratsko dete, iz bogate trgovačke porodice, diplomirao na Sorboni, španski borac i Prvoborac, pripadao raznim literalnim i drugim pokretima pre Drugog svetskog rata i brzo bi njegov dnevnik bio u njihovim rukama. Živo su ih zanimale njegove beleške koje bi satima ispisivao. Još brže bi ga vratili u torbu iz koje su ga uzeli jer im je bio nekoristan – bio je pisan na francuskom jeziku.
U svom testamentu stavio je embargo na sve svoje rukopise koji ističe 2030. Jedva čekam da se ti rukopisi prevedu i prirede za štampu i da, natenane, pročitam i analiziram šta sam znao, šta sam mislio a šta uopšte nisam znao iz tih revolucionarnih događanja i njegove uloge koje je bila atipična sve do dana njegove smrti.
Da se vratim na pisanje. Hteo sam da pišem za „Plavi Jadran“ ali oni nisu više hteli mene kao saradnika (honorari tada nisu postojali – bolje ništa nego bednih iznosa kao što su danas).
U šali volim da kažem da je kultni film „Oficir i džentlemen“ sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi, priča o mom životu. Zbog svoje tvrdoglavosti, imam i trinaest dana vojnog zatvora (2+1+7+3). Hteli su i to da mi upišu u Vojničku knjižicu (tzv. „bukvicu“) ali je, tada, jedan mladi, školovani oficir u Vojno-pomorskoj akademiji, konstatovao da u nekim vojničkim pravilima piše da se kazne zatvora do trideset dana trajanja, ne upisuju po završetku vojne obaveze. Ko zna kako bi izgledala moja sudbina i sam život da je u rubrici „kažnjavan“ upisano da sam bio vojni zatvorenik. Sada vam o svemu ovome i što sledi, sigurno ne bih pisao. A i zbog Šekspira, ne verujem da bi neko drugi na mom mestu o svemu ovome napisao i slova.
Nastaviće se u još 5 delova, i to svakog drugog dana: 31.01., 02., 04., 06. i 08.02.2021.
Ovo je prva priča iz serije “Voćna ljubavna priča“. Moja ljubav traje već četvrt veka. Povodom toga pokloniću vam 25 priča.
Zabavno muzički program
asterplast DOO
