Ovde leži Artur Klark. On nikada nije
odrastao, ali nije prestao da raste.
Dete „gastarbajtera”. Slučajno sam rođen u Belgiji (1940.) da bih se, verovatno, razlikovao od drugih. Taj, uslovno rečeno, beleg bio je jedna vrsta mog usuda koji me je surovije umeo kažnjavati nego nagrađivati i podstrekivati.
Rođen sam u znaku Blizanaca. Podznak ne smem ni da kažem! Po kazivanju, roditelji i svešteno lice dali su mi dva imena: Žozef i Ivan. Da bi svaki od blizanaca imao svoje ime. Astrolozi stidljivo kažu da je to da bih imao večitog oponenta, da bih živeo u stalnoj svađi. Ne sam sa sobom već i sa drugima. U stvari, stari običaj dalmatinske Zagore – prvo muško dete u porodici nosi imena dvojice deda. Na ovim, sadašnjim i bivšim prostorima, bio bih kršten kao Josip, skraćeno Joko.
U suštini, kako vreme odmiče, shvatam da je vrlo verovatno da sam se rodio da bih stvarao. I izazivao. Kao fajter u boksu. Zadavao i primao (udarce). Prvu „zapaženu” glupost na profesionalnom planu pravim kao referent „reklame” sa porukom u ime Fabrike aviona Utva iz Pančeva, i dalje sa filozofijom namenske industrije. Povod je 29. novembar – Dan Republike. Postoji kalup. I dan-danas mnogi ga primenjuju. Svi su ga se pridržavali. „Radnim ljudima, čestitoj inteligenciji, naprednom seljaštvu, čestitamo…”
Pre toga, kao sekretar Fabričkog komiteta Narodne omladine UTVE, još više kao predsednik Opštinskog odbora Ferijalnog saveza Jugoslavije u Pančevu, što je bila „ulaznica“ da postanem član Opštinskog komiteta NOJ. U ime radničke klase i njene omladine, zadužen sam da održim uvodni referat o životnom standardu omladine kao zdravog jezgra radničke klase. To i činim na godišnjoj konferenciji. U prvom redu svi drže spuštene glave (uvek se znalo ko gde sedi!). Od drugog do poslednjeg reda, ovacije „Tito – partija – omladina – akcija.“ Tako sam okončao svoju političku karijeru.
Moja prva oglasna poruka novembra 1962. godine: Srećan ti rođendan, Republiko! U potpisu: radnička klasa Fabrike… Bila je velika uzbuna po vertikali u partiji. Od vrha. Uvreda! Spasao me je jedan kritičar svojim prilogom u Borbi – novinama koje su, u jednom momentu, imale prodati tiraž i preko 600.000!
Započeo sam ozbiljnije 1966/67. godine, kao urednik publiciteta specijalizovanog časopisa Savremeno pakovanje. Ostalo je zabeleženo da sam, kao prvi saradnik Novice Vučetina, učestvovao u organizaciji Prvog sajma mašina, ambalažnih materijala i pretpakovanih proizvoda SAVROPAK 67. Sredinom 1968. godine – na osnovu odluke Upravnog odbora UEPS-a, a da me pre toga niko nije pitao – postavljen sam za glavnog urednika da bih „oživeo“ časopis – organ UEPS–a Ekonomska propaganda (čiji je prvi broj objavljen 27. marta 1961. godine, tri meseca posle osnivanja UEPS-a). Pod svojim potpisom objavio sam tri broja.
Februara 1969. godine pokrenuo sam, za ono vreme, prvi samostalni časopis koji nije bio ničiji organ. Prvo sam bio glavni, potom i glavni i odgovorni urednik časopisa Privredna propaganda. Potpisao sam devetnaest brojeva (1969 – 1972). Bio je to rezolutni zahtev učesnika Prvog međunarodnog simpozijuma privrednih propagandista 5+1 održanog novembra 1968. godine u Herceg Novom. (Tada su se svi značajni skupovi završavali uobličavanjem i usvajanjem određenog teksta u obliku rezolucije, zaključaka, preporuka ili sličnih dokumenata, koji su ukazivali, zahtevali, preporučivali … i toga se u praktičnom životu, nakon toga, pridržavalo.) Preko stotinu pedeset njih, od Triglava, pa do Đevđelije. Nikada dotad toliko učesnika na jednom događaju iz struke. Mnoge firme na čelu sa svojim generalnim direktorima i upravama (Među njima i Saponia iz Osijeka na čelu sa Ivom Martincem, generalnim, i petoricom njegovih najbližih saradnika).
U jesen 1968. godine, koju karakterišu Crvene brigade i ulazak snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku, započinjem i sa realizacijom godišnjih manifestacija Međunarodnog simpozijuma (posle drugog preimenovanog u „skup“) privrednih propagandista 5 + 1: Herceg Novi, Bled, Budva, Opatija i Beograd. Ruku na srce, „sukrivac“ je profesor, diplomirani inženjer ekonomije (to su bila akademska zvanja diplomiranih ekonomista) Mirko Marković. Bilo je dugo, toplo leto. U kafani Koloseum, preko puta Putnika, pored bioskopa Zvezda, posle tri poveće krigle piva, pala je odluka. Idemo! Pravimo! Stiže podrška iz celog sveta. Njih dvadeset četvoro prvi predavači. Služba je uzbuđena! Dolaze neki ljudi iz sveta koji hoće da govore o propagandi! Termin koji je asocirao na političku propagandu. Neko, na vrhu, presekao je i ostalo zabeleženo: Pustimo ih da vidimo šta rade. Uvek imamo vremena. Hvala mu! Nema više Privredne propagande, nema Koloseuma, Zvezde, Mirka Markovića, Skupa 5+1, nema ni Jugoslavije. A ni Putnik nije više naš!
Već 1970. godine započinjem sa realizacijom ciklusa dvodnevnih manifestacija Dan propagandista Jugoslavije (četiri kruga). Sve u Beogradu. I uvek u martu. To su tek bili događaji! I vrhunski gosti. Prvi dolazak predsednika IAA – Šveđanina Gerena Tama. U svojoj profesionalnoj karijeri doveo sam ih četvoricu. U tom rangu. Svet dosta pomno prati šta se to dešava u jednoj državi iza gvozdene zavese. Mi to nismo tako zvali, čak smo se i ljutili što nas na taj način svrstavaju, ali su nas oni tako „klasifikovali”. To mi je „nežno” objasnio francuski premijer Edgar For na svečanoj večeri povodom kongresa UIAA u Strazburu 1971. godine. Imao sam čast da kao Jugosloven – gost UIAA (Međunarodnog udruženja oglašivača) – sedim pored njega!
Prethodne, 1969. godine, u vreme održavanja Drugog simpozijuma „5+1“, na Bledu sam organizovao Prvi jugoslovenski festival propagandnih ostvarenja (komercijalni TV spotovi, grafički total dizajn, štampani oglasi, radio-poruke, plakati). Prvi pobednik za seriju TV oglasnih poruka Leut magnetic za Tvornicu Saponia poneo je naš prvi oskarovac Dušan Vukotić.
U Međunarodno udruženje propagandista IAA, osnovano 1937. godine, primljen sam za redovnog člana na preporuku (metod prijema) dvojice članova seniora (Francuza Žana Maksa Lenormana i Belgijanca Anrija Ankara), obojice iz sistema McCanna. Aprila 1971, kada se to desilo, bio sam najmlađi član IAA na svetu. (Tako je to kada imaš dobre žirante!)
Jedanaest godina bio sam član Svetskog saveta IAA. U 1985. nominovan sam za člana Odbora direktora IAA. (Predlagači moje karijere bili su direktor marketinga firme Olivetti i Dino Betti van den Not, direktor najveće nacionalne agencije u Italiji – B-Communications iz Milana, čest gost naših skupova.)
Kažu, u sedištu IAA u Njujorku, da je zabeleženo i da pamte da sam, uz pomoć Nesvrstanih u Ujedinjenim nacijama, doprineo da postanu prva nevladina organizacija koja je imenovana za stalnog savetnika OUN! U to ime (moja pretpostavka), Vladimir Čeh i ja (s ovih prostora), proglašeni smo njihovim počasnim članovima. Čeh za ono što je uradio u mandatu na čelu Beogradskog ogranka IAA koji je vodio po isteku mog jednogodišnjeg mandata, naročito za sjajnu brošuru „You for You“ koja je izazvala veliku pažnju na sastanku IAA u Budimpešti.
Maja 1983. godine inicirao sam i organizovao Svetsku konferenciju IAA u Beogradu i Cavtatu, a pod pokroviteljstvom Vlade (SIV-a) Jugoslavije i predsednice Milke Planinc. Predsednik Organizacionog komiteta Milojko Veljović, predsednik PKS. (Četiri godine rada na pripremi! O lobiranju i da ne govorim.) „Uspomena“ koju ću pamtiti do smrti: KUD „Ivo Lola Ribar“ upravo se vratio sa Svetskog festivala duhovne muzike sa pobedničkim peharom. Njih smo po preporuci izabrali za čin svetskog otvaranja. Ciklus od osam pesama počinje sa kompozicijama Stevana Hristića i Stevana Mokranjca. Bile su predviđene i druge pesme jugoslovenskih kompozitora čije je izvođenje bilo uobičajeno kod ovakvih događanja. Šef kabineta jednog od ministara iz Vlade Srbije na reči „Ljubim ti ruke, Bože“, usplahirano maše rukama i traži da hor prekine s izvođenjem programa. Dirigent, zbunjen, prekida program. Svi zbunjeni, i ja, koga od tog trenutka „čuva“ visoki funkcioner državne bezbednosti. Celu noć zasedaju određeni državni organi. Optužba više nego teška – provokacija. Svetska. Postaviti, najoštrije, pitanje odgovornosti. Iza ponoći pušten sam kući da se umijem i presvučem i pripremim za predsedavanje prvom sesijom. Sala prepuna. U dvorani SAVA CENTRA i svetska elita, članovi Odbora direktora IAA na čelu sa svetskim predsednikom i svetskim predsedavajućim. Svi čekaju na mene. Moj šef protokola, sjajni g. Siniša Jovanović, „sukrivac“, dolazi sa suludom idejom za pisanje naše izjave Državi i Partiji: „ Pomenuti Stevan Hristić i Stevan Mokranjac, zbog svojih kompozicija bili su izopšteni iz Srpske pravoslavne crkve. Prema tome, hor nije izvodio duhovne, crkvene pesme.“ Potpisuje on, potpisujem i ja i papir predajemo čoveku iz Državne bezbednosti. Bledo nas gleda, savija našu izjavu i stavlja je u džep.
Na to mi, skoro umilnim glasom, kaže: „Druže, uđi u salu, ti predsedavaš, sala je puna“. Moj odgovor, ne znam odakle sam ga izvadio: „Pošto ste umeli sinoć da uradite to što ste uradili, uđite i predsedavajte.“ U vreme trodnevnog rada konferencije, moja noga nije ušla u salu. Klod Šove, svetski predsednik IAA, Francuz, tri dana je uz mene. Od ujutro do uveče. Zamolio sam Egipćanku, Loulu Zaklama, da predsedava prvom sesijom Svetske IAA konferencije, što je prihvatila. Dan-danas ne znam šta je istina kada su naši slavni kompozitori i Srpska pravoslavna crkva u pitanju. Bila je to, ipak, tek 1983. godina.
U znak zahvalnosti za prodor IAA u istočnoevropske zemlje (tzv. komunistički blok), ova autoritativna i veoma poznata organizacija dodeljuje mi Certificate of Merit sa crvenom značkom.
To je bilo prvi put da Crvena značka IAA bude dodeljena nekome na prostoru Srednje i Istočne Evrope. (Nju sam, mnogo godina kasnije, na svečani način, pred visokim gostom na jednom javnom skupu, uručio čoveku kojeg sam voleo i u kojeg sam veoma verovao. Naročito u njegov profesionalni razvoj.)
Posle dvadeset osam godina vernosti, 24. marta 1999. godine „zahvalio” sam se na članstvu u IAA, ne želeći više da se družim s „autorima” projekta Milosrdni anđeo.
Ne mogu, a da sa ponosom ne istaknem da sam se kao jedan od sedamdeset troje članova IAA iz celog sveta povodom njihovog jubileja – 60 godina od osnivanja, „zakitio” značkom IAA 25, povodom 25 godina članstva (i redovno plaćenih članarina – uslovom za očuvanje članstva).
Organizovao sam jedanaest godina izbor najboljih SVETIONIK, pod pokroviteljstvom Saveznog ministarstva privrede, PKJ i PKS i INVEST BANKE (u zavisnosti po godinama 1991 – 2002).
Pod pokroviteljstvom PKS organizovao sam prvo takmičenje studenata ekonomskih fakulteta i visokih strukovnih škola iz Srbije i Republike Srpske, na teme koje su zadavale zainteresovane privredne organizacije (1992).
Devet godina organizovao sam manifestaciju Marketinški događaj godine (2006-2014), sa proglašenjem najuspešnijih firmi iz sveta marketinga (na osnovu bilansa stanja i bilansa uspeha, kombinujući devet varijabli – i njihova rangiranja – pojedinačno i ukupno).
Vodio sam, u dva navrata tokom trajanja sankcija, naše privrednike u Kijev i jednom u Atinu, organizujući specijalizovane izložbe privrede Jugoslavije (Srbije).
Od 1975. posvetio sam se praksi: lansirao sam „Prima” i „Soft” margarin i „Minikal” namaz za Vital. Repozicionirao „Vital stoni margarin“ na takav način da je i danas nepromenjene ambalaže na tržištu. Spasao sam od bankrotstva Trivitkol (prethodni naziv firme Vitalkeks), tržišno lansirajući Medelu – prvi naziv jedne fabrike koji je „kreirao” prethodno programiran računar. Slede: „top kafe”, „Elan” – voće i povrće, da bih dočekao ostvarenje sna svakog, iole ambicioznijeg marketinškog poslenika: stvaram ime „Juvitana” – dečja hrana i lansiram na tržište fabriku dečje hrane pod istim imenom. Četiri godine je trajao rad na pripremi ovog projekta. Stižem do „Bonžite” za potrebe konditorske industrije Ravanica koja se i danas rado jede; za Bambi: „Bakin kolač”, Bambijev „Keks plus”, „Plazma keks“ (nominacija komercijalnog TV spota na portoroškom festivalu Zlatni bubanj čije emitovanje poslovodstvo fabrike nikada nije dozvolilo!); Međunarodno skijaško takmičenje za dečake i devojčice Bambi FIS kup do 14 godina starosti (četiri godine zaredom, i to u vreme sankcija prema Jugoslaviji!); lansiram firmu Sojaprotein i više godina razvijam marku „Sojavita”; oprobavam se sa crepovima firme Potisje Kanjiža i intenzivno je, za osam godina, pretvaram od anonimne u lidera na tržištu opekarske industrije. Uživao sam dok smo tržišno „uništavali” dotad renomirane proizvođače Tozu Marković iz Kikinde i Polet iz Bečeja.
Prvi smo, na prostoru bivše Jugoslavije, bili angažovani da radimo stalna istraživanja za međunarodne kompanije: „Koka-Kola“, „Britiš Ameriken Tobako“ i „SKF“ (1995-1999).
Za kompaniju KOKA-KOLA, uz rad sa projektovanim ciljnim grupama biramo njhove TV komercijalne spotove koji bi trebalo da se dopadnu TV gledaocima (dobijali smo ih više da bismo izabrali po jedan).
Sve u svemu, prema dosta pouzdanim podacima, potpisao sam 650 projekata, isključivo iz sfere marketinga, kao autor, koautor ili mentor, što mi je bilo najmilije.
I, evo, možda, iznenađenja. Na Festivalu Saveza udruženja ekonomskih propagandista Jugoslavije – SEPJ, održanom 1980. godine u Beogradu, dobijam prvu nagradu za najbolji marketinški projekat „Repozicioniranje Fabrike keksa „Trivitkol“ u „Medelu“. Kuriozitet – kampanja nije imala nijednu oglasnu poruku. Sve su bile akcije unapređenja prodaje: od promene imena firme, veličina, oblika i grafičkog oblikovanja pakovanja, do aktivnosti na mestima prodaje! Čak i reorganizacija rada prodajne operative. Proizvodnja je skočila sa 800 na preko 2.800 tona proizvoda za godinu dana i to je bio početak njenog uspešnog poslovanja. A bila je, pre toga, doneta politička odluka da počne proces njene likvidacije zbog neuspešnog poslovanja u poslednje tri godine!
U odnosu na mlađe kolege, pa i na današnju generaciju, više sam voleo da rešavam tržišne probleme klijenata nego da samo rukovodim projektovanjem, programiranjem i realizacijom oglasne kampanje (bez obzira na to što sam i nosilac Gran pri nagrade za TV spot Bilderi za Bambijev „Keks plus” na poslednjem festivalu JFTK 1991. u Novom Sadu, ali i prve nagrade za celovitu kampanju Juvitana – dečja hrana na portoroškom festivalu JFTK 1984. godine). Tada smo naterali žiri da ne dodeli Gran pri, već samo dve ravnopravne prve nagrade (podeljena je sa Studijom marketing Delo za Fruktalove „Frutek” sokove). A bilo je unapred režirano ko će biti pobednik! Pri tome nije se mislilo na nas.
U „dosadi”, 1997. godine objavio sam knjigu za koju više volim da kažem da je svojevrsni praktikum: Njegovo veličanstvo – klijent: kako voditi projekat marketinških aktivnosti (format B-4, obima preko 350 strana).
U 2002. godini vratio sam se staroj ljubavi – pisanju. Pokrenuo sam časopis „Tabu“. Opklade su bile da ću stići do trećeg broja, kad ono – evo ga i osamdeseti i proglašavam kraj njegovog objavljivanja. Uporno mi se povećavao broj protivnika! Ni to mi nije bilo dovoljno pa 25. maja 2007. godine lansiram NTV – Nedeljne „Tabuove“ vesti u elektronskoj i štampanoj formi. Sa 125. brojem zaključujem izdavački poduhvat. Između ostalog, i da bi časopis „Tabu“ mogao da postane mesečnik. (Ovo je bila nerealna optimistička prognoza.) Protivnici su bili jači od mene. Nisu davali pare! Nisu želeli da finansiraju bitke za red i poredak na tržištu marketinških usluga u Srbiji. I dalje to ne rade otvoreno. Floskula koju vole – „ne dozvoljavaju im direkcije firmi po svetu – globalnim sistemima kojima posredno pripadaju – da ulažu u razvoj srpskog tržišta“. Od kojeg žive! Živela anarhija! To je suština. Nema regulative – nema sankcionisanja!
UEPS mi 1992. godine dodeljuje, povodom mog jubileja – trideset godina članstva što je, u tom trenutku, zbog generacijskog jaza bio pravi raritet, kao prvom slavodobitniku ovog priznanja, Nagradu za životno delo Čedomir Džomba. U „revolucionarnim” promenama početkom ovog veka kvazidemokrate sklanjaju iz naziva nagrade ime čoveka – partizana, majora OZNE, briljantnog studenta sa diplomom svetske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, sa prosečnom ocenom 10, legendarnog osnivača Zavoda za ekonomski publicitet JUGOSLAVIJAPUBLIK (u kojem su započinjali svoje karijere i Momo Kapor i Ivan Stanković).U znak protesta, javno se odričem ovog priznanja. UEPS se, i nadalje, hvali mojim imenom. Inače, bar do sada, bio sam jedini član UEPS-a sa četrdesetogodišnjim individualnim članstvom i uredno plaćenim godišnjim članarinama! Priznajem. Tim povodom u beogradskom hotelu „Interkontinenatal“ UEPS mi uručuje posebno priznanje u znak zahvalnosti uz posebno ukrašenu tortu. Što se mene tiče, sve im je oprošteno. Lude godine. Ludi ljudi. 
Kao „aktuelni” privrednik (radim pedeset devet godina), naročito sam ponosan na četiri pisana priznanja komorskog mehanizma: Privredna komora Jugoslavije mi 25. decembra 1992. godine, kao izraz priznanja jugoslovenske privrede, dodeljuje Plaketu za ostvarene rezultate u privrednom razvoju zemlje; Privredna komora Vojvodine 29. aprila 2003. godine Plaketu za značajna privredna ostvarenja u Vojvodini; Privredna komora Srbije 27. maja 2005. godine Priznanje za doprinos razvoju istraživanja u marketingu; Privredna komora Srbije, Privredna komora Vojvodine i Regionalna privredna komora Pančevo (u realizaciji novosadske agencije Media invent), 28. februara 2008. godine dodeljuju mi Povelju kapetana Miše Anastasijevića za kulturu komunikacije i marketinga.To mi je priredila i Regionalna privredna komora Pančevo, s istoimenim priznanjem. Tako da imam dva priznanja kapetana! A ja sam, u Jugoslovenskoj ratnoj mornarici jedva stigao do čina desetara (to su bile godine kada je bio ukinut čin mlađeg vodnika koji se dobijao po završetku druge godine školovanja.) Neću pogrešiti ako kažem da su mi priznanja komorskog mehanizma najmilija.
U periodu 1992–2000. godine javno sam se bavio istraživanjem političkog javnog mnjenja. Rezultate sam objavljivao u izdanju Primenjena Mark–planimetrija: presek kroz prosek. I tako dvadeset devet puta! Na svaka tri meseca. Mnoge od današnjih uglednih istraživačkih agencija tada nisu ni postojale. Uz sve napore i istraživanja u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani… nema dokaza da se bilo ko u vreme Josipa Broza bavio ovim poslom. Bar ne javno. Izgleda, ni tajno!
Prvi sam u SRJ uveo panel potrošača i to za četrdeset grupa proizvoda. U periodu 1992–2002. godine obavljena su trideset dva istraživačka kruga i isto toliko pisanih izveštaja sa kvartalnom frekvencijom.
Osmislio sam „mapu“ tržišnih potencijala Srbije i indeksa kupovne moći za robu dnevne, polutrajne, trajne i široke potrošnje. Objavio sam sedam godišta i onda – prestao: većina naših privrednika to nije „umela“ da koristi.
U 1998. godini, uz nesebičnu podršku (pokojnog) profesora dr Momira Konstantinovića, sprovodim, prvi put na prostorima bivše Jugoslavije, javno istraživanje stilova života (Live Style). Uzorak 5000 + 960 ispitanika. Pitanja – 1.000. Upitnik se popunjavao mesec dana. A tek unos i obrada! Slovom i brojem: ukupno dva kupca: kompanija „Koka-Kola“ i CIA, preko svog instituta u državi Merilend.
Rođendan svoje bivše firme Mark-plan (osnovane 22. novembra 1989. godine) obeležavamo na najoriginalniji mogući način u istoriji svih Jugoslavija: potpisujemo ugovor o Fondaciji Mark-plana sa Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Beogradu. Na taj dan, u narednih sedam godina, na Dan Fondacije, uz angažovanje profesora s Ekonomskog fakulteta, proglašavaju se: najbolji diplomirani ekonomista na smeru za marketing; najbolji magistarski rad; najbolja doktorska disertacija (jasno, sve u oblasti marketinga), kao i najbolja knjiga (udžbenik) nastala iz pera profesora sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Neki od njih sada su profesori Univerziteta: Galjina Ognjanov i Saša Veljković na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Slobodan Adžić u Dubaiju, Marijana Agić-Molnar na čelu GFK, mr Nataša Đurđević na visokim funkcijama u kompaniji „Koka-Kola“, dr Siniša Mali, gradonačelnik Beograda….
Kada je Slobodan Milošević, kao predsednik Republike Srbije, odlučio da dekretom postavi svoje ljude za dekane na državnima fakultetima širom zemlje, doneli smo odluku da Fondaciju treba ukinuti.
I novinari privrednih rubrika su, na sličan način, birali najbolje, dok su direktori (predsednici kompanija) između sebe birali najuspešnijeg, anonimnom anketom, takođe s „otvorenom“ listom, bez predlaganja kandidata.
Ipak, mislim da mi je najoriginalniji „proizvod” anonimno istraživanje (tri godine zaredom) pod specifičnim nazivom Privreda Srbije viđena očima njenih direktora, koji su se izjašnjavali: o vlasti; o monetarnoj i fiskalnoj politici; o komorskom mehanizmu; o rukovođenju kadrovima; o stalnom obrazovanju; o sebi samima… Odaziv – 89% ispitanika! Danas, nešto slično, radi NALED, uz izdašnu finansijsku podršku iz inostranstva!
Ne zaboravljam da sam, posle trinaest godina pauze, pokrenuo i organizovao Festival marketinških ostvarenja u Srbiji Zlatni petao 2005. godine.
I dan-danas neumorno učim, sarađujući sa mnogim autoritetima iz sveta marketinga, tržišnih komunikacija, razvoja odnosa s javnošću, izdavaštva, sajamskih organizacija i ostalih funkcija marketinga. Volim kada mogu da prenosim nešto od svojih znanja i saznanja i drugima, ako su toga željni.To i danas činim predavanjima na fakultetima, stručnim i manifestacionim konferencijama. Jasno, i kroz specijalizovane programe kreativnih radionica.
Dosad sam ih potpisao 61!
Kraj moje uredničke karijere nisam loše okončao: Skupština grada Pančeva, povodom Dana oslobođenja grada Pančeva, 8. novembra 2017. godine nagradila me je Poveljom za nesebičan doprinos razvoju privrede. 
P.S. Nije za post skriptum. Možda bi trebalo da je napisano na početku. Vrhunska ostvarenja: Sanja i Igor uz Mirjaninu prilježnu „asistenciju”.
Jasno, i imena koja sam, bukvalno, uveo u svet marketinga: Dragan Sakan, Nataša Miletić udata Đurđević i njen suprug Saša, Tatjana Mamula, Marijana Agić (sada udata Molnar), Snežana Delić, Nebojša Ludajić, Jelena Ivanović, Sanja Lončar, Nadežda Milenković, Sanda Parezanović, Nenad Lozović, Tanja Bulatović (sada udata Lozović), Svetlana Dada Janković (sada udata Ratković), dr Sanja Popović udata Pantić, profesor dr Slobodan – Bole Adžić, profesor dr Pavle Radanov, Dušan Šunjka, Đorđo Ivanišević, Stefan Ivanović, Petar Stakić, Vera Jaraković, Nenad Nenadov i mnogi drugi.
Sa osećanjem odgovornosti i ponosa spominjem njihova imena.
Toliko od mene!
ŽIL
