ŽOZEF-IVAN LONČAR
PUSTITE ME DA SE ODMORIM!
Pančevo, 29. januar 2021. (7529)
Napomena urednika media portala “Oli Well Be World”
Ovo je nastavak prva tri dela teksta “Filozofije marketinga”, autora Žozef-Ivan Lončar.
Prvi deo: “Ne postoji budućnost. Postoji sadašnjost”, objavljen 25.12.2020.
Drugi deo: “Kratkoročno pobedilo dugoročno”, objavljen 01.01.2021.
Treći deo: “Pustite me da se odmorim!”, objavljen 29.01.2021.
ČETIRI GODINE MOMAŠTVA
PULA – DIVULJE – ŠIBENIK
Četiri godine nosio sam uniformu JRM. Dve kao pitomac, dve kao mornar. Neko je u Komandi JRM „zaboravio“ da napiše u Rešenju o otpuštanju iz pitomaca da se „ražalujem“. Mnogo mi je značio taj nečiji propust. Bio bi stražar na stražarskom mestu, a ovako sam bio komandir ili pomoćnik komandira straže, vrlo važna uloga u vojskama sveta. Jedan duži period zbog bolje pismenosti od mnogih drugih (dosta njih sam i naučio da pišu i čitaju, sastavljao sam im pisma roditeljima, ženama i devojkama ne uvek sa sadržajima po njihovim diktatima. Isto tako i čitao im primljena pisma, ali ne uvek verno kako su bila pisana). Kako smo u pitomcima svakog radnog dana imali po dva časa iz moralno-političkog vaspitanja (kao predmet prve kategorije – svi predmeti bili su podeljeni u tri), to sam, nekoliko meseci, kao vrstu specijalne ironije, bio i pisar u kancelariji Vojno-obaveštajne službe 23. Mornaričkog bataljona u Šibeniku. Posle se doznalo da sam ponekim rezervnim oficirima (uglavnom komandantima na ribarskim brodovima i trajektima i slično), a to im je bila obaveza, za balon dobrog dalmatinskog vina od pet litara, pisao predavanja i pripremao izabrane mornare koje će rezervni oficiri propitivati: prvom na listi nisam ništa govorio jer nije bilo potrebe, znalo se da ništa ne zna iz predmetnog gradiva – bilo je jako mnogo nepismenih (period 1957-59); drugog sam pripremao površno a trećeg jako. Prosečna ocena komisije, koja je pratila stepen osposobljenosti rezervnog oficira i njegovo razumevanje o društvenim kretanjima i patriotskim obavezama, bila je dobra ili vrlo dobra, dobijao je pozitivnu karakteristiku i čin više (jedna vežba – jedan čin veći). Neko me je „izdao“ jer bih vino popio sa svojim mornarima (čin desetara mi je omogućio da budem zamenik komandira voda i komandir prvog odeljenja) i nisam više bio pomoćnik oficira koji je rukovodio vojnim klubom. A to je bila velika beneficija. Nisam imao više mesto gde bih sastavljao (pisao) predavanja mnogim rezervnim oficirima, naročito kada su bile ideološke, društvene teme.
Ostala je još jedna velika enigma u mom životu. Razrešenje pitomaca vršio je, po pravilu, komandant škole. Obično je to bio oficir u činu kapetana bojnog broda (pukovnika). Kada sam, po pozivu, ušao u njegovu kancelariju i kada mi se obratio sa „vi“ i ponudio da sednem, odmah sam shvatio da će nešto da se desi, jer to nije bilo uobičajeno u vojsci, bez obzira na rod. Obično se stoji u stavu „mirno“ i sluša šta starešina govori, naređuje i slično. Ja sam seo a on je ostao stojeći čitajući mi Naredbu broj __ (tada vojna tajna!) o mom otpuštanju iz pitomaca, koju je lično potpisao komandant JRM, kontraadmiral Mate Jerković. Još je bio zanimljiviji uvodni tekst tog rešenja: „Na osnovu urgencije Državnog sekretarijata za poslove narodne odbrane (ne kao sada – Ministarstvo vojske), donosim Naredbu broj ____ sa ličnim potpisom druga admirala, nosioca Spomenice 1941. i Ordena narodnog heroja. (Tada nisu bili u upotrebi faksimili.) Kada mi je dato da potpišem rešenje, komandant je seo i ponudio mi piće za rastanak (a tek sam bio napunio sedamnaest godina). Inače, pre nego što je postao komandant Elektronskog centra u Divuljama (pored Trogira), bio je redovni profesor na Elektrotehničkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Zamolio me je da mu lično, u poverenju, objasnim razloge kojima sam se rukovodio da zatražim otpust iz vojne škole. Ispunio sam mu želju. Očito je održao reč – nikada nisam čuo ni jednu reč ili napomenu iz našeg razgovora. Njegovo ime i prezime i danas pamtim, ali pošto ne verujem da je više živ, ne navodim ga. Bilo bi nekorektno.
TOPLO. HLADNO. AMPLITUDE KOJE ĆE ME VODITI KROZ ŽIVOT
Kada sam došao kući, posle četiri godine odsustvovanja i devetnaesti rođendan dočekao kao civil sa odsluženom vojnom obavezom, prvo zaposlenje mi je bilo na Železničkoj stanici Pančevo-Predgrađe. Posao mi je bio utovar-istovar paketa u ili iz poštanskog vagona koji nije smeo da traje duže od dve minute. Radilo se dvanaest časova a, onda, dvadeset četiri časa, slobodno.
Majka Iva (1918 – 1988) nije mogla da me gleda kako noću idem na posao, vraćam se u jutarnje kada drugi tek odlaze na posao a danju, uglavnom, spavam. To nju je podsećalo na tatin rad u belgijskim rudnicima a, kasnije, na visokim pećima.
Ne znam kako ali, jednog dana, ubedila je oca da me odvede u Fabriku aviona UTVA gde je radio devet godina i postao i nosilac Ordena rada. U personalnoj službi pitali su me, normalno: šta znam da radim. Moj odgovor je bio: ništa. Desilo se, međutim, da je u kancelariji šefa Personalne skužbe (vrlo značajno radno mesto jer je UTVA bila i namenska industrija), bio i novoimenovani šef upravo formiranog Odeljenja za kooperaciju koji je tu bio da bi „trebovao“ potrebne radnike. Kada je čuo od personalca da nema koga da mu da, moj budući šef okrenuo se prema meni i pitao „da li znam da kucam na pisaćoj mašini“. Normalno je da je i na to pitanje moj odgovor bio negativan ali, kako je zapisao u svojim beleškama „Ćira Globus“, zlatna levica KK Radnički, kada su košarku igrali mladići visine 170-180 sm, navodno sam gao upitao „a zašto je to važno“. Kada sam dobio odgovor šta se od njegovog prvog saradnika u službi koja je baš tog dana počinjala da funkcioniše, očekuje, po Ćirinim beleškama odgovorio sam: „ako je to tako, ja ću to do sutra naučiti“.
Ćira, preneražen dobijenim odgovorom (njegove reči), okrenuo se šefu personala i izgovorio: „ovaj je luđi od mene, mogu li ja da ga uzmem“. Dobio sam najnižu platu koja je postojala u fabrici – 50 dinara/neto čas, mesečno adekvatno jednom paru cipela zagrebačke tvornice ASTRA, čiji su proizvodi bili u donjem delu tabele kvaliteta. Bilo je to 10. jula 1959.
Posle tri i po godine radnog staža u UTVI, najbolje sam kucao od svih drugih profesionalnih daktilografa kojima je to bio jedini posao. Bio sam radnik sa najbržim razvojem karijere – do prvog referenta reklame u istoriji fabrike sa platom od 132 dinara/čas, blizu visokoobrazovanim radnicima.
