ŽOZEF-IVAN LONČAR
PUSTITE ME DA SE ODMORIM!
Pančevo, 29. januar 2021. (7529)
Napomena urednika media portala “Oli Well Be World”:
Ovo je peti nastavak teksta “Filozofije marketinga”, autora Žozef-Ivan Lončar.
Prvi deo: “Ne postoji budućnost. Postoji sadašnjost”, objavljen 25.12.2020.
Drugi deo: “Kratkoročno pobedilo dugoročno”, objavljen 01.01.2021.
Treći deo: “Pustite me da se odmorim!”, objavljen 29.01.2021.
Četvrti deo: “Četiri godine momaštva”, objavljen 08.02.2021.
JA I POLITIČKI ŽIVOT
To sam, jedva, postao u svojoj 35-toj godini starosti, što je bila vrlo retka, izuzetna pojava. Otac mi se teško razboleo, bilo je neizvesno i tražio je da mu ispunim poslednju želju – da postanem član partije. Podneo sam molbu 1973. OO SKJ sa čak tri preporuke jugoslovenskih uglednika – bilo je uobičajeno da bude jedna. Sekretara OO SKJ bunio je IAA pa još sa sedištem u Njujorku, a tek što sam član Svetskog IAA saveta i šta ću ja „tamo“. Bio je uveren da nikada neću biti primljen u SKJ. Teritorijalno, pripadao sam mesnoj zajednici a tu su, u najvećem broju, penzionisani vojnici i policajci, domaćice i studenti i oni to neće nikada prihvatiti. Kada sam podneo zahtev da mi se vrati molba sa preporukama kako bih imao uspomene na deo života, novoizabrani sekretar, inače magistar ekonomskih nauka, odlučio je da rizikuje i iznese moj zahtev za prijem u SKJ. Postavio je, po meni, strašan uslov: da se moja molba i preporuke ne čitaju jer ću, u tom slučaju, sigurno biti odbijen. On će da je prepriča onoliko koliko bude smatrao dovoljnim. Znao je čime se bavim i koliko sam tvrdoglav. Tražio sam da razmislim jer nisam mogao da shvatim da treba da se stidim svojih profesionalnih i drugih aktivnosti. Ponudio mi je sedam a ja sam tražio četrnaest dana.
Otišao sam, po pozivu, na sastanak OO MZ SKJ, saslušao najkraći mogući opis ko sam ja (sekretar je pričao manje od jedne minute). Dobio sam već pripremljenu knjižicu člana SKJ i struk crvenog karanfila. Nisam dobio uobičajenu šansu da se zahvalim na iskazanom poverenju i druge očekivane reči na vernost. Sa sastanka sam otišao pravo kod roditelja i sa knjižicom člana SKJ mahao ocu ispred nosa. (Odmah je ozdravio.) Živeo je, nakon toga, još dvadeset šest godina (1913 – 2001).
Partijski život okončao sam, svojom voljom, 1989. posle čuvene (skaradne) sednice CK SK Srbije kada je smenjen Ivan Stanbolić a sudbinu građana Srbije preuzeo Slobodan Milošević. Te godine je prestao, na užas mog oca, moj partijski život.
Zapravo, neposredno. Na nekoliko dana pre ubistva Ivana Stanbolić, lično sam mu dao saglasnost da budem njegov šef Izbornog štaba za predsednika Srbije. Bio sam spreman, ali i raspoložen da to radim.
Bio sam i šef Izbornog štaba Milana Beka u Kragujevcu na izborima 2000. Tamo je suvereno vladao SPO i Stefanović, gradonačelnik grada. Od četiri mesta za poslanike u Saveznoj skupštini, osvojili smo dva mesta (SPS i JUL), a za treće falilo nam je sedam (!) glasova.
Vodio sam i kampanju za, tada, mr Karolja Kasaša, inače generalnog direktora POTISJE KANJIŽA i ušao je među sedmoro članova Veća Republike u Saveznoj skupštini (zahvaljujući Crnoj Gori, Jugoslavija je, još uvek, formalno postojala). Te tri kampanje nisam vodio kao politički aktivista već kao marketinški poslenik.
UTVA I MOJI „NESTAŠLUCI“
Oglasna poruka je glasila: SREĆAN TI ROĐENDAN, REPUBLIKO!
U potpisu: Radnička klasa Fabrike aviona UTVA. Zaštitni znak bila je stilizovana ptica Utva zlatokrila.
Prvih dana decembra uzbuna po vertikali. Zasedaju nadležna tela u CK SKJ i SK SSRNJ do lokalnih.
Dok traju te diskusije, jedan – vrlo ugledan i autoritativan novinar u listu „Borba“, organa SK SSRNJ, ponekad većeg ugleda i značaja od partijske novine „Komunist“, objavljuje vrlo pozitivan komentar o oglasnoj poruci UTVE kao primer kako treba prekinuti sa formalizmima i „kalupima“ i neposrednije komunicirati sa građanima. Termin „komunikacija“, pogotovu „interaktivna komunikacija“ još nisu u zvaničnom vokabularu.
Prestaju diskusije i događaj se više ne spominje kao da se ništa nije desilo! Ostale su pojedine sumnje ali se samo šapuće „ko sam ja, čiju zaštitu uživam, kada sam sin običnog radnika“, provociraju tako i mene određeni ljudi širokih interesovanja.
U međuvremenu, radim(o) na izradi novogodišnje čestitke UTVE.
U nekoj stručnoj knjizi (članku?), pročitao sam da primalac (a bilo je osoba koji su dobijali na stotine i više čestitki), pamti, najčešće, tri: prvu, poslednju i najlepšu (po svojim kriterijumima. Ponekad i od beznačajne osobe pa do autoritativnih, lični kriterijum bilo je svačije pravo.)
Na tržištu se pojavljuje nov grafički materijal: karton „bindakote“ 300 g/m2, jednostranog visokog sjaja. Nove su i vrhunske grafičke boje „Kessler“. Materijal je izazovan ne samo što je nov proizvod. Grafičko preduzeće „6. Oktobar“ u Pančevu (naziv firme je određen po datumu oslobođenja grada u Drugom svetskom ratu), upravo je pustilo u rad najsavremeniju grafičku mašinu „Neobila – Athena“. Odlučujem(o) se za grafičko rešenje u crnoj boji (!). Odsjaj je bio kao u ogledalu.
Ni sanjati nisam mogao da se u partijskim i vladinim organima razmatra smena rukovodstva UTVE zbog ne snalaženja u transformaciji sa vojnog na civilni program proizvodnje. (Ruku na srce, mnogi su u Jugoslaviji na tim proizvodnim i tržišnim problemima, pali. O tržištu i mehanizmima novog načina poslovanja, ni na jednom fakultetu bilo kog profila ne uči se ni slova.
A na čelu UTVE stajao je viši industrijski tehničar (to zvanje dobijali su diplomirani učenici na srednjim tehničkim školama, sa određenim godinama radnog staža i sa položenim, na neki način, državnim ispitom (čije je gradivo više bilo ideološke nego stručne forme. Ni termini „konkurencija“, „ponuda i potražnja“ i drugi adekvatni, još nisu u poslovnom i političkom vokabularu.)
Prvi utisak, svi su oduševljeni. I komentari primalaca su pozitivni. Odjednom, kao preko noći, menja se raspoloženje. Optužen sam da sam odao državno-poslovnu tajnu (partijski ideolozi se ne spominju – oni, retko kada, javno saopštavaju svoje misli – od kritika do pohvala). Otkuda ja znam da će UTVA temeljno izmeniti proizvodni program, samim tim i rukovodeći tim. A o tome se još raspravljalo i ko je „moj izvor informisanja“. Čestitku, zbog crne boje, poistovećuju sa čituljom. Čitulja najavljuje smrt firme!
Komentator „Borbe“ – onaj isti, jadan i ne znajući „šta se iza brda valja“, pozitivnom kritikom i proglašavajući novogodišnju čestitku UTVE primerenom i uzornom, opet me spašava od javnih i drugih osuda koje su, počesto, bitno uticale na razvoj pojedinih karijera – u negativnom smislu. (Tada još nije bilo profesionalnih festivala na kojima se ocenjuju zidni kalendari, novogodišnje čestike, poslovni pokloni i slično (to će, dvadesetak i više godina kasnije, uvesti (pokojni) Dragan Kosanović u Novom Sadu koja jeste postala jugoslovenska smotra tih dostignuća).
Tog komentatora nikada nisam upoznao. Tada to i nije bilo tako lako. A i neki drugi su to pokušavali.
Svojevoljno napuštam rad u UTVI (posle tri i po godine staža). Takvi potezi pojedinaca nisu dobro vrednovani. Čak je dobijalo i atribut nevaspitanog dati otkaz firmi ili na radno mesto (što je bilo ređi slučaj). I to u periodu kada se uvode nagrade za vernost firmi (0,5% veća plata za svaku godinu radnog staža, ručni časovnici sa posvetama i slično), a druge firme nisu rado primale ljude tog morala.
