ŽOZEF-IVAN LONČAR
PUSTITE ME DA SE ODMORIM!
Pančevo, 29. januar 2021. (7529)
Napomena urednika media portala “Oli Well Be World”:
Ovo je šesti nastavak teksta “Filozofije marketinga”, autora Žozef-Ivan Lončar.
Prvi deo: “Ne postoji budućnost. Postoji sadašnjost”, objavljen 25.12.2020.
Drugi deo: “Kratkoročno pobedilo dugoročno”, objavljen 01.01.2021.
Treći deo: “Pustite me da se odmorim!”, objavljen 29.01.2021.
Četvrti deo: “Četiri godine momaštva”, objavljen 08.02.2021.
Peti deo: “Ja i politički život”, objavljen 16.02.2021.
„BEŽIM“ U BEOGRAD
Nekako se desilo da sam posle jasnih peripetija (može se čitati i pritisaka), kada dobijam raskid radnog odnosa (oprobanim metodama ukidanja radnog mesta u KULTURNO-PROPAGANDNU CENTRU u Pančevu gde smo, 1. januara 1963. osnovali (pokojni) Borislav Milanović (Bora Konj) i ja, OZEPIP, Odeljenje za ekonomsku propagandu i publicitet (svesna asocijacija na zagrebački OZEHA ili sarajevski OZEBIH), pružajući usluge firmama Južnog Banata. Odlično smo prihvaćeni i pravimo dobre finansijske rezultate. Jedan od značajnijih poslovnih partnera je upravo 6. OKTOBAR gde, uglavnom, štampamo ambalažu za potrebe privrede (naš industrijski i grafički dizajn) a počinjemo da im projektujemo i izvodimo štandove na sajmovima (Od Sajma tekstila u Leskovcu, preko beogradskog Sajma tehnike i prvog Sajma hemije (farmaceutskih proizvoda), do Jesenjeg zagrebačkog velesajma, kultne sajamske priredbe na prostoru ondašnje Jugoslavije.
Pritisku da me otpuste odoleva Laslo Wagner, upravnik KPC koji je na društvenim dotacijama. I njega smenjuju (uspešnu karijeru okončava u Novom Sadu kao direktor ZVEZDA FILMA), a reorganizacijom poslovanja, ukidaju Odeljenje OZEPIP. Ne znajući za sve te pritiske i kombinatorike, odlazim na bračno putovanje. Po povratku uručuju mi Rešenje o otkazu. Platio sam cenu događanja u UTVI jer je novi, čelni čovek, vrlo važan drug u opštinskim strukturama i dugo je pamtio. „Pravi“ venčani poklon, a Mirjana u drugom stanju.
Komercijalni direktor grafičkog preduzeća čuo je da sam nezaposlen i nudi mi da postanem šef prodaje. Ne znam kako je do toga došlo jer ni u jednom grafičkom preduzeću širom Jugoslavije nisu postojale prodajne službe već „prijem poslova“ preko šibera na vratima, stojeći – i kupac (naručilac) i prodavac.
Na Prvoj izložbi ambalaže i pretpakovanih proizvoda SAVROPAK 65 u Holu Doma sindikata u Beogradu, dobijamo Diplomu kao najoriginalniji izveden štand, a drugu za prvu kutiju keksa u punom koloru ikada proizvedenu (do tada u Jugoslaviji).
Pošto štampamo i časopis SAVREMENO PAKOVANJE, jednog dana upoznajem tada već slavnog i autoritativnog Novicu Vučetina, glavnog i odgovornog urednika časopisa i izvođača navedene izložbe. Posle nekoliko poslovnih susreta, dobijam ponudu da pređem kod njega i postanem urednik publiciteta. Ponuda koja se ne odbija.
Tada, uglavnom, i u Jugoslaviji dominira zanimanje „akviziter“, časni naziv posla na kome je nastala propagandna industrija u SAD. To zvanje je i danas u upotrebi, pogotovu ako je akviziter nosilac „prokure“, dokumenta koji ukazuje na obim slobode u pregovaranju sa oglašivačima. To je bila značajna prednost jer je ulivala poverenje kod naručilaca oglašavanja, kasnije i drugih tržišnih aktivnosti.
Pretpostavljam, štovani čitaoci ovog teksta (izraz koji češto koristi književnik i publicista – Basara), da mnogi od vas i ne znaju šta znači ovaj termin. To je registrovan pisani dokumenat koji potpisuje direktor firme koja izdaje zaposlenom „prokuru“ koji, tako, postaje „prokurist“ sa jasno opisanim stepenom prava u poslovanju koji se, na zahtev klijenta, smeo i pokazati i dozvoliti njegovo čitanje od strane zainteresovanog, potencijalnog ili postojećeg partnera. „Prokura“ se izdavala za izvršenje jednog – određenog posla ili na definisan vremenski period.
Kod nas ovaj drugi deo opisa, koliko znam, nikada nije saživeo. Uglavnom su se tako nazivali penzionisani vojnici i policajci kod skupljanja oglasa. Nisam siguran da je iko od njih dobio taj dokumenat „prokuru“. Bili su a i danas je tako, nagrađeni procentima od dobijenih poslova. Termin „akviziter“, kao i „komercijalista“ je nešto ružno i uveden je naziv „producent“ kao kod proizvođača američkih igranih filmova.
Manje birokratizovane firme uvele su naziv „urednik publiciteta“. Imali su malo prošireniju slobodu u pregovorima i u pokretanju određenih tržišnih aktivnosti.
Tako sam i ja, 1. januara 1966. prešao da radim u SAVREMENO PAKOVANJE na opisano radno mesto. Početkom 1968. postao sam i direktor prodaje.
Često sam o tome pisao i govorio, sredinom te godine, Upravni odbor UEPS-a postavio me je za glavnog urednika glasila „Ekonomska propaganda“. Period 1966 – 1973. moje je zlatno doba. Prvo, upoznao sam sve velikane na tržištu marketiških i srodnih usluga ne samo u Jugoslaviji nego širom sveta.
Neposredno sarađujem sa dva velikana: Novicom Vučetinom i Mirkom Markovićem, obojica diplomirani ekonomisti, poliglote i izrazito kreativni, bez obzira što je Mirko (Marković) godište moje mame. Energični, kao posebna karakteristika koja je, i dan-danas, slabije prisutna kod mnogih.
Nebrojeno stručnih članaka su napisali u „Ekonomskoj propagandi“, glasilu UEPS-a, kasnije i u „Privrednoj propagandi“. Kasnije sa promenjenim ulogama. Kao njihov učenik postajem glavni i odgovorni urednik. Imajući u vidu tehnološko-proizvodne procese, moram da kažem da su glavni urednici određene rukopise čitali po tri-četiri puta, ponekad i češće. Temeljitije nego što se čitaju udžbenici kada se pripremaju ispiti.
Prvi put kada se dobije rukopis, pogotovu ako je to proizvod inicijative autora. Da li ga prihvatiti i objaviti ili ne.
Drugi put temeljitije. Već se radi na redakciji rukopisa.
Treći put kada se dobiju otisci slogova i kada se vrši korektura i finalna redakcija.
Četvrti put kada se radi superrevizija rukopisa uoči same štampe.
Eto, o tome mislim da nikada nisam pisao, tako sam mnogo toga učio. I naučio.
Nisam siguran da li sam više naučio tako čitajući rukopise mnogih elitnih autora ili na kreativnim radionicama, kongresima, simpozijumima i festivalima, kada sam gledao „svojim očima“ i slušao „svojim ušima“, prezentacije poslovnih slučajeva. Od načina utvrđivanja problema ili realnosti postavljenih ciljeva, do primenjenih tržišnih aktivnosti i načina egzaktnog merenja ostvarenih rezultata (koji ne moraju uvek da budu izraženi fizičkim obimom prodaje, ostvarenim finansijskim rezultata ili nekim trećim merenjima).
Od Japanaca sam najviše naučio kako se pamti.
